Dan zaljubljenih iz drugog ugla

 

Olaf Olafson

Ovo nije Dan zaljubljenih određen kao 14.2. Ne, jer je to dan svih zaljubljenih, univerzalan.

Olaf Olafson ne piše o tom danu. Njegova zbirka priča „Dan zaljubljenih“ sastoji se od 12 priča naslovljenih po mesecima u godini. I svaka priča se odigrava jednog dana tog određenog meseca. I u svakoj priči junak je jedan par. To je njihov Dan zaljubljenih. Ili dan Zaljubljenih. Jer, svi oni su bili u jednom trenutku zaljubljeni jedno u drugo. I opet univerzalno, bilo koji par će biti oslovljavan sa „zaljubljeni“. Uopšteno. Ovaj svet teži da sve ljude podvede pod zajednički imenilac. A Olafson radi suprotno. 

Svojim junacima dao je jedan dan koji je samo njihov Dan. Dan u kom je njihova veza, ljubav, u centru pažnje. U centru njihove pažnje. Jer jedna od stvari kojom se Olafson bavi u knjizi jeste to pitanje šta je sa ljubavi kada prestane da postoji između dvoje, da li ostali imaju pravo da njihov odnos posmatraju ljubavnim.

Takođe, junaci ovih priča su obični ljudi. Koji mogu biti bilo ko. Što stvara sjajnu vezu sa čitaocem, jer svako  se našao u nekoj od situacija kroz koje su prolazili junaci. I bukvalno, kao da se vrši proces zamene, onaj koji čita postaje sada onaj kome se dešava. Preživljava, proživljava, seća se događaja i biva svestan da je taj dan bio dan u kom je veza u kojoj je počela da se menja. Taj trenutak promene odnosa, taj trenutak u kom sve krene da bude drugačije jeste trenutak koji opisuje Olafson. 

Prva rečenica koja mi je zapala za oko je bila „Tamo su ramena poput njenih pripadala“. Kada sam završila čitanje te priče shvatila sam da je ta rečenica nagoveštavala šta će se dešavati. I u svakoj priči postoji jedna rečenica koja je nagoveštaj. Kao i u svakoj vezi, u svakom odnosu, sve krene od jedne rečenice. A onda ide ono konstantno pitanje: „Da li je trebalo to da kažem“ ili „Šta bi bilo da nisam to rekla“. Olafson ne dopušta junacima da se razviju do ovih pitanja. On svoje priče završava tamo gde bi drugi počeli. On ih završava tačno u trenutku promene, tačno u onom momentu koji je promenio sve. Jer, sve posle tog trenutka je poznato. Svi su ga proživeli. Bitno je kako se došlo dotle. Imamo osećaj da su junaci statični, da pisac samo veze tekst oko njih, ali zapravo izdvaja samo dominantnu crtu koju neprimetno gradira do granice eksplozije.

Pisac jednostavno piše, niže rečenice vešto tako da udubi čitaoca, da na trenutak pomisli kako je ovo možda i dosadno, ali kao i u životu, sve je skoro naslaga istog, daje opise jednog lepog života, i samo odjednom, kako to i sam život uradi, ubaci rečenicu koja prekine sve. „Bilo ih je troje u kući sada, rekla je: njih dvoje i obmana“ ili „Sve je video i znao je da ljudska duša sadrži mnogo skrivenih kutaka“.

naslovna clanka

To su obične rečenice koje su običnim ljudima prevrnule život. Autor je vešto ispisao ljubavnu istoriju skoro svakog čoveka, a opet naznačujući kako je svaka ta istorija posebna. Postavio je mnoga pitanja: o tome da li čovek treba da ide protiv sebe ili protiv porodice ili da li ako čovek radi nešto za sebe radi automatski protiv porodice, pitao se o ljudima koji žive ljubavnu obmanu i mogu da imaju život koji je zadovoljavajući na papiru. Pisao je o tome kako svaka reč može biti obarač i da mi nismo ni svesni trenutka u kom gađamo i koga gađamo, kako je čoveku teško da živi u neizvesnoti, neznanju, strahu od ishoda a isto tako i da živi u rutini, konstanti.

Neko bi rekao da su ovde motivi mračni, da su stranice pesimistične. Onda bi to doveo u vezu sa opštim shvatanjem da je to normalno jer je pisac Islanđanin (koji živi u Americi) a oni su mračni. Pre bih rekla da ovaj Islanđanin piše o (auto)destruktivnim silama čoveka i o teškoći održavanja života u dvoje. Da daje naznake da duša svakog čoveka uvek želi da ide van onoga što ima. „Ali nikada se nisu žalili; nikada nisu dozvoljavali da se vidi da nisu onoliko uspešni koliko su želeli da budu“.

I tu je sukob-između onog što želimo i što imamo, između onog što smo uradili i što (ni)smo rekli. Između onog šta drugi očekuju od nas da uradimo u situaciji i nas samih u toj situaciji koji ne znamo šta da uradimo.

Jednostavan, precizan jezik je odlika ove knjige. Bez „velikih“ reči i patosa opisani su veliki događaji, prepuni emocija. Čitalac može da se upozna i sa nekim elementima kulture Islanda i islandskog života, i to je podosta zanimljivo jer se daje samo kao usputna informacija, ali ostaje upamćeno. 

„Dan zaljubljenih“ je direktna i snažna knjiga koja preispituje odnose ljudi prema vezama i prema sebi, kao i prema sebi u vezama i koja u svih dvanaest priča daje nove motive i nova dešavanja. Bez sumnje, Olaf Olafson je stvorio jedan realističan svet književnih junaka, uspeo da dočara momente preokreta i svakom pričom uvukao čitaoca u dalje čitanje.

Autorka: Ljiljana D. Ćuk

Realizaciju projekta "Nordijska čitaonica" finansijski je podržala ambasada Kraljevine Norveške u Beogradu www.norveska.org.rs