Protiv prirode (Mot Naturen)

 

Iz Norveške na “Fest”, u glavni takmičarski program,  stigao je film “Protiv prirode”(Mot Naturen). Film je prikazivan i na festivalu u Berlinu 2015. godine i na Internacionalnom festival u Torontu 2014. godine. Scenario, režiju i glavnu ulogu potpisuje i tumači Ole Giaever (Ole Giæver).

Odmah na početku da kažem, razlog zbog kog je glumac polugo na plakatu fanstastično je objašnjen u filmu, sa tačnom dozom humora i gorčine. I tako je kroz ceo film-ovo je komedija koja se bavi stvarima koje nisu komične.

Čitav film je rađen kao monolog (sem nekoliko dijaloških scena), zapravo gledaoci prate tok svesti junaka, pa možemo reći da je ovaj film vrsta autoportreta. Martin je čovek u drugoj polovini tridesetih godina koji želi više od svog života. Sa sinom nema skoro nikakav odnos, sa ženom nema odnos koji sadrži strast, na poslu mu je predosadno i automatizovano. Fokus je na jednom čoveku, mi ni ne vidimo drugu stranu u ovom filmu, samo Martina i predivnu prirodu Norveške. Fotografija je odlična, pojedine scene su skoro pa artistički izvedene. I sjajni su ti predasi u praćenju Martinovog toka misli koji akcenat stavljaju na pejzaž.

naslovna protiv prirode

Dok pratimo taj dvodneni pohod na planinu, shvatamo da naš junak čovek koji ne zna da li da se povnuje društvenim konvencijama ili da počne potpuno nov život. Bukvalno je uhvaćen u zamku života kada se pita da li je svakodnevno postojanje i rađenje istog, život ili mora da se desi nešto drastično drugačije da bi se moglo reći da je živ. Kako god, pratimo talase humora u razmišljanju koje se kreće čak i do mogućnosti da radi kao nakaza u cirkusu. Što dublje zalazi u šumu, gledaocu je jasno da Martin samo dublje zalazi u svoje misli. Smenjuju se tu narativne deonice o tome kako bi izgledalo kada bi njegova supruga ostala invalid, ili kada bi umrla, ili kada bi je on napustio, čak dolazi do toga da bi mogao da radi u cirkusu. U tom razmišljanju dolazi Martin do drveta gde nam  prvi put pokazuje golu svoju donju polovinu tela (ipak, to nije scena sa plakata, mada je komična sama po sebi).

Naslov filma je u vezi sa onim što je i tema filma. Razmišljanja junaka su usmerena na impulse. Njegove želje se ogledaju u potrebi za akcijom, za uzbuđenjima, za trenucima u kojima je moguće da se nešto desi. Ovde su date fantazije za bekstvom, uverenje da život može postati zanimljiviji nego što jeste. Prirodno je da čovek želi da se oseti poželjnim, da radi stvari koje nisu ustaljene, da se pred njim otvaraju mogućnosti. Ali, sve ima svoj tok. Kao što se reka u jednom trenutku ulije u more, kao što će vetar oduvati lišće, tako i čovek u jednom trenutku treba da preuzme odgovornost u životu, smiri se, i okrene se porodici koju je stvorio. Bar tako može da se čita ovaj film.

 

Nije naš junak preterano spiritualna osoba. On više žali za tim danima kada je izlazio vikendima, upoznavao devojke i provodio se. Sada mu taj tok misli remeti porodica, i zapravo se preispituje da li je dobar muž i otac. I da li može da bude dobar otac, pre svega. Ali, njegove misli ostaju u tom domenu da je jedino za šta živi već neko vreme kratak odlazak u prirodu, u samoću.

Način na koji su monolozi glavnog junaka postavljeni omogućavaju skoro svakom da spozna sopstvene dileme, zapitanosti. Martin je univerzalan lik, lik koji se verovatno nije promenio na putovanju. Samo se vratio. 

Moj omiljeni trenutak filma je negde među prvim scenama kada je Martin u majici fudbalskog kluba “Liverpul” a zatim se u nekom trenutku začuje i himna navijača Liverpula “You’ll Never Walk Alone”. Nekom drugom će neki od ostalih “šašavih”, zabavnih, neočekivanih momenata biti omiljeni.

Autorka: Ljiljana D. Ćuk

Realizaciju projekta "Nordijska čitaonica" finansijski je podržala ambasada Kraljevine Norveške u Beogradu www.norveska.org.rs