Ovnovi (Islandski film)

 

Na „Slobodnoj zoni“ i filmskom festivalu na Paliću prikazan je islandski film „Ovnovi“ (Rams/Hrútar). Osvojio brojne međunarodne nagrade a domaći festival na Paliću nagradio je film Zlatnim tornjem za najbolji film.

Režiser  i scenarista filma je Grimur Hakonarson (Grímur Hákonarson) koji je u svojoj dosadašnjoj karijeri, a tek je napočetku iste, osvojio dvadeset pet nagrada.

Siže filma može se dati u jednoj rečenici; dva brata ne pričaju već četrdest godina iako žive na istoj farmi i jedino što im je bitno u životu jesu njihove ovce.

Umetnost počinje upravo ovde, kada nestane mogućnost da se film prepriča. Radnja je smeštena u ruralni deo Islanda, na jednu farmu. Tokom celog filma tu su svega dva-tri mesta dešavaja; farma, onda sala za proslave(bar mislim da je to, možda je i restoran) koja liči na onaj prostor iz spota „Pass This On“, i planina. Pejzaž je neverovatan. Kao i u većini nordijskih filmova koje sam gledala. I baš u filmovima iz ovih zemalja ta neverovatna priroda je ono što ostavlja bez daha. Ne samo svojim izgledom. Već i onim kako „uslovljava“ ljude da žive.

Junaci filma žive skoro u izolaciji. Odvojeno na istoj farmi odvojenoj od okruga. A žive u skladu sa prirodom. I gledalac ne zna da li je lepši pejzaž zimi, potpuno pod snegom ili kada je proleće. Dočarana je zaista ova zemlja „leda i vatre“, dočarana u svoj svojoj lepoti i veličini.

Činjenica je da ovakvo sjajno prostranstvo ne bi bilo ovoliko uspešno prikazano bez odlične fotografije u filmu, za koju je bio zadužen Strula Brandt Grevlen (Sturla Brandth Grøvlen).

rams naslovna 

U filmu nema mnogo pokreta. Nema ni mnogo emocija. Šta je onda posebnost ovog filma? Sigurno nije ni tema, jer zavada braće postoji od kad postoji svet. To je jedan od najčešćih motiva u umetnosti.

Ovaj film u sebi, bez patetike pokazuje postojanje čoveka na zemlji, na sopstvenom nasleđu, na sopstvenim uverenjima, pokazuje kako je čovek spreman da se bori za ono šta voli i kako se oseća kada to (može da) izgubi. Zavodljivo je i to što je smešten u ruralni predeo, tako daleko od užurbanog gradskog čoveka 21.veka.

Lepota je u detaljima, u glasu sa radija koji govori o vremenskim prilikama, u džemperima koji nose glumci (hipsterima će se svideti), u muzici koja nije česta, ali je istovremeno smirujuća i opominjuća, lepota je u tom (egzotičnom) jeziku i rečenicama koje su samo informativne, jer jezik je ovde samo sredstvo najnužnije komunikacije (odmah sam se zapitala koliko sam poruka samo primila dok sam gledala film, prim.aut).

Žanrovski, film može da se odredi kao tragikomedija, sa tim što su momenti komičnog zaista nekako usečeni u sage sa Islanda, i poprilično su hermetični, mada je sjajan trenutak kada pas služi kao glasnik među braćom. Tragedija je, naravno, zbog svega onoga što se desilo, ali posmatrajući ceo film, taj momenat nije najznačajniji.

Akcenat je na odnosu čoveka i njegovog posla, posebno je bitno u ovom slučaju što su to ovce, jer za Islanđane one imaju veći značaj od drugih životinja. Akcenat je na individualnosti, na (o)čuvanju nasleđa i identiteta. Glavne uloge su simpatično i ubedljivo odigrali Sigurður Sigurjónsson i Theodór Júlíusson.

Zanimljivost vezana za ovaj film, pored naravno gomile nagrada koje je osvojio (pored navedenih na festivalu u Kanu), jeste ta što je njegova ocena na najvećem broju filmskih portala ono što bi moglo da se nazove odličan (5). Uz ovaj film pruža vam se još jedna prilika da se zaljubite u Island, ako već niste.

Autorka: Ljiljana D. Ćuk

Realizaciju projekta "Nordijska čitaonica" finansijski je podržala ambasada Kraljevine Norveške u Beogradu www.norveska.org.rs