Najbolja ostvarenja kroz 25 godina Nordijske panorame

Da, prvi se desio u Grimstadu, jednom idiličnom i romantičnom mestu na južnoj obali Norveške. Bio sam tamo, a bila je i ona, ona sa kojom sam podelio život od tada. Grimstad 1990. godine, nezaboravan, zauzima posebno mesto u mom srcu... Bio sam tamo kao predstavnik Danskog nacionalnog filmskog odbora (Statens Filmcentral), i kao deo grupe ljudi koja će uspostaviti Filmkontakt Nord naredne godine. Samim tim, želim da Vam se zahvalim što ste od mene zatražili da pišem o tome šta se desilo sa nordijskim dokumentarnim filmom za četvrt veka koliko je prošlo. Odabrao sam da se prvenstveno osvrnem na režisere i filmove, na one kojih se sećam i na one koji su uticali na nordijsku i/ili internacionalnu scenu. Neki će vam nedostajati, naročito oni ,,noviji“, ne mogu sve da ih pomenem. Složićete se sa mnom da ništa nije toliko monotono kao nabrajanje dobro poznatih imena. Pokušaću da se obuzdam. I naravno, ovo je lični izbor za koji sam se opredelio.

NORDISK PANORAMA 4 by LARSEN ET RASMUSSEN

DRUŠTVENO I POSMATRAČKI

Konkurencija među dokumentarnim filmovima je 1990. godine bila izuzetno jaka. Kada pogledam listu filmova i režisera koji su se takmičili (nije bilo ni jednog islandskog i samo jedan finski film), po mom mišljenju, tri se ističu i uticali su na nordijske dokumentarce.

Sigve Endešen je ostavio svoj pečat sa “For your life“ (“For harde livet“). Ovaj oštar socijalni dokumentarac o zavisnicima od droge je u svojih 98 minuta dodirnuo publiku u bioskopima širom Norveške, i omogućio režiseru da napravi još jednu kritičku opomenu o tome kako se društvo ophodi prema svojim autsajderima – „Veliki dečaci ne plaču“ (“Store gutter gråter ikke”) u kome pratimo mlade zatvorenike na odvikavanju. Prikazan je na Nordijskoj panorami 1995. godine, a za njim je nastao i „Život među lavovima“ (”Leve blandt løver”), prikazan na Nordijskoj panorami 1998. godine, u kome se radi o trojici mladića obolelim od raka. Godine 2002, isti režiser je učestvovao na festivalu sa portretom pevačice Kari Iveland pod nazivom „Bestežinska“ (”Vektløs”). Njegov stil u filmu je direktan i bez sentimentalnosti.

Sećam se kako smo mi Danci bili ljubomorni na Norvežane, čiji su filmovi dospevali na bioskopska platna. Njihovi filmovi su takođe bili i obrazovnog karaktera – a ovde stižemo do tipičnog nordijskog predmeta debate, koji uvek ističem na radionicama u inostranstvu, a to je korišćenje filmova u ne-dramske svrhe, u korist javnog obrazovanja i debate.

Jergen Ros me je, još u školskom dobu, vodio na Grenland u svojim mnogobrojnim filmovima, dajući mi uvid u njihovu kulturu i ljude, dok je režiserka dokumentarnog filma, Ula Boje Rasmusen, vodila mene kao i publiku širom sveta na njena voljena Farska ostrva (Færøerne). „1700 metara od budućnosti“(”1700 meter fra fremtiden”) obuhvata predivne sekvence prirode kao i lepe portrete šesnaest (!) stanovnika, koje jedan tunel spaja sa ostatkom sveta. Ovaj film je danski dokumentarno-istorijski klasik sa izvanrednom kinematografijom producenta Andreasa Fišer-Hansena. Ovo dvoje ljudi je podržalo Nordfilm, koji je omogućio nastavak pod nazivom „Svetlo na ostrvu Mikines“ (”Tre blink mod vest”, Nordijska panorama, 1992. godine), ostrvo koje po lepoti jednako drugima na severu... Poslaću Vas na još jedno ostrvo, reče neki filmski savetnik režiserki godinama kasnije, a to sam zapravo bio ja. Rekoh joj da nađemo neko ostrvo južno za novi projekat. Ula je odbrala Sardiniju i tako je izašao ”Coro di Bosa” (Nordijska panorama, 1998. godine), koji je, kao i farski filmovi, doživeo lep internacionalni uspeh. Boje Rasmusen se kasnije vratila severu, praveći filmove na Grenlandu i Islandu, kao i jedan o pokretima za nezavisnost Farskih ostrva. Taj je prikazan na Nordijskoj panorami 2003. godine, pod nazivom „Buran put do nezavisnoti“(”Færøerne.dk”).

FILM I VIDEO

Većina filmova pravljenih od 1990. godine pa nadalje, snimani su na filmskoj traci od šesnaest ili tridesetipet milimetara. Mnogo se može zaključiti o tome šta se desilo sa dokumentarcem koji je sa filma prešao na video snimak. Kinetamografski kvalitet je drastično opao, kako jedni kažu.

Drugi tvrde da postoji manjak fokusa, dok mnogi smatraju da će se to „samo“ srediti u montaži, a kako sa druge strane mnogi filmovi svejedno završe na televizijskim ekranima, zašto toliko uopšte mariti o kvalitetu slike.

O ovome nema smisla diskutovati danas u 2014. godini, kada se sve snima sa kamerama bioskopske rezolucije, u vreme kada sve više i više dokumentaraca završi na velikom ekranu zahvaljujući festivalima poput Nordijske panorame i/ili inicijativama za distribuciju koje podržava država. Zašto su dokumentarci danas popularnij nego što su ikad bili? Da li je to zato što sada mogu prići vrlo blizu temi i likovima, i to tamo, gde bi ranije cela filmska ekipa napravila distancu? Obratite pažnju na sve porodične filmove koji izađu, a snimila ih je jedna osoba. U istoriji dokumentarnog filma, svaki tehnološki napredak je uticao na stvaranje nove estetike – novog dokumetarnog stila. A sada je to hibrid iz 2014. godine. Ako je dokumentarac nešto izgubio u kvalitetu slike i estetici , onda je to nadomestio blizinom temi i likovima. Caméra comme stylo (Kamera poput olovke).

ŠAMPION

Vratimo se u 1990. godinu i jednom od estetski najposvećenijih stvaraoca dokumentaraca nordijskih zemalja, Šveđaninu Janu Redu, koga sam mnogo puta imao prilike da srećem na festivalima Nordijske panorame. Filmovi ,,Tong Tana 1” (prikazana na Nordijskoj panorami 1990. godine) i „Tong Tana 2“ (2001) , ,,Izdaja” (Nordijska panorama, 1994), ,,Atlantik” (”Atlanten”, Nordijska panorama, 1995), ,,Bongo Beat” (Nordijska panorama, 1997), ,,Svetionik” (”Fyren”, Nordijska panorama, 1999), ,,Buka Tokija” (2002), ,,Planeta” (2006)...

Jan Red je, u ulozi reditelja i producenta kompanije Charon, stvorio izuzetnu filmografiju. Filmovi pod okriljem kompanije su često protkani timskim duhom i pravljeni su u bliskim saradnjama Reda, Bjerna Sederholma, Fredrika von Krustenstjerna, Kristiana Petrija i Johana Sederberga. Pitao sam filmskog urednika Nilsa Paga, koji je radio sa Redom na nekoliko filmova da mi ga opiše, a on je rekao: „Jane je šampion groplana. Nikad nisam radio sa fotografom koji, kao on, ume da uhvati veličanstvenost, lepotu i rugobu prirode. Snimci prirode imaju tendenciju da postanu romantični i sentimentalni, kao razglednica za urbanog čoveka željnog prirode. Jane prati strogu kompoziciju i pažljivo će sačekati pravo svetlo za krupne kadrove prirode“.

KRATKOMETRAŽNI FILMOVI

Važna tradicija kratkometražnih filmova je u nordijskim zemljama nastala već 1991. godine. Tada je bila prava senzacija gledati ,,Godinu duž napuštenog puta“ (”Året gjennom Børfjord”), i to ,,godinu dana u dvanaest minuta, na sedamdeset milimetara“! Režiser Morten Skalerud je napisao sjajan tekst gde kaže:

Ovaj film je bio moj dugogodišnji san, još od januara 1980. godine, kada sam prvi put kročio u izolovano, napušteno seoce pogođeno vremenskim neprilikama u Finmarku, najsevernijem delu Norveške. A onda je san polako postao stvarnost, nakon što smo našli pouzdan način kako da snimamo prateće produžene snimke po brdovitom terenu, i to kadar po kadar. Priča o tome kako je nastao film ,,Godinu duž napuštenog puta“, uključuje mnogo tehnoloških novina. Takođe sadrži drugačiji filmski jezik i petorica Norvežana koji su se borili sa subarktičkom prirodom kako bi ludu ideju pretvorili u dvanaestominutni film na traci od sedamdeset milimetara...

PIRJO

Vratimo se u Finsku. Sa liste filmova iz 1992. godine, nalazi se ,,Misterion“ od Pirjo Honkasalo, prvoklasne režiserke i kamermanke dokumentarnog filma, kao i jedinstvene inspiracije za mlade filmaše. Ona je pravi majstor ličnog, autorskog filma. Godine 1993, snimila je film ,,Tanjuška i sedam đavola“, a 1997. godine ,,Atman“ i tako završila trilogiju nazvanu „Trilogija svetog i sotonskog“. Svetsku slavu je, ipak, stekla sa filmom ,,Tri sobe melanholije“, (”Melancholian 3 huonetta”, Nordijska panorama, 2004), koji se hvali gde god da pođem. Da li su ,,Tanjuška“ i ,,Atman“ izostali sa Nordijske Panorame, jer Internacionalni festival dokumentarnog filma u Amsterdamu (IDFA) zahteva svetske premijere? Nikada nisam razumeo ovo glupo razmišljanje o ekskluzivnosti. U svakom slučaju, ,,Atman“ je osvojio Joris Ivens nagradu na IDFA-u.

Mala nordijska anegdota o Pirjo Honkasalo – ona se protivi i smatra da je predlaganje filmskog projekta pred producentima potpuno divljačka praksa (verujte mi na reč). Ali smo jednom prilikom, zajedno sa producentkinjom Kristinom Pervileom i nas nekoliko obožavatelja režiserke, uspeli da je ubedimo da izloži svoju zamisao na Nordijskom forumu u Orhusu. Ona je na to pristala, ali je sve vreme pokazivala slike likova iz ,,Melanholije“, strastveno govoreći o njima i o temi filma. Usred izlaganja, nestalo je struje u dvorani, a Honkasalo je samo rekla: „Eto vidite, pičovanje projekta i ja ne idemo zajedno!“

Struja je ubrzo došla, ona je nastavila, a producent je napustio Orhus sa 1,5 miliona danskih kruna u džepu!

PORODICE

Deset godina kasnije, 2002. godine, doživeo sam nešto vrlo važno vezano za pripovedanje i tematiku. U izboru su bila tri izuzetno jaka filma sa porodicom u fokusu. Švedski ”Boogie Woogie tata” (”Boogie Woogie Pappa”), Erika Befvinga, zasniva se na fotografijama koje je slikao rediteljev otac. Vrlo retko ćete naići na tako emotivno izbalansiranu poetiku u kratkom dokumentarnom filmu koji nas je sve dirnuo, sve nas koji smo živeli sa očevima alkoholičarima. Norveški film „Sve o mom ocu“ (”Alt om min far”), reditelja Evena Benestada, predstavlja jednako bolnu, ali toplu interpretaciju samog reditelja. Shvatamo kako je to imati oca koji je muškarac, ali sebe doživljava kao ženu. Treći koga ćemo pomenuti je danski film „Porodica“ od Samija Saifa i Fie Ambo, koji je prava prekretnica za mlađe danske filmske stvaraoce, posle kog je pet godina kasnije stiglo još jedno remek-delo: „Manastir“ od Pernile Rose Grenkjer (Nordijska panorama, 2007).

RANI HIBRIDNI DOKUMENTARAC

Kao strastveni ljubitelj fudbala, uživao sam u filmu „Ujedinjena Afrika“ na Nordijskoj panorami 2005. godine, a naredne godine sam ostao zadivljen energijom i razigranošću islandskog režisera Olafura Johanesona (kasnije Olafa de Flera) sa svojim filmom „Ponašaj se normalno“ o budističkom svešteniku i njegovom dramatičnom životu. Pravo dostignuće koje je nastajalo tokom mnogo godina sa brzim i svežim montiranjem filma koje je tih godina pokazao Erik Gandini u „Videokratiji“ (Nordijska panorama, 2009), sa Silviom Berluskonijem u glavnoj ulozi, kao i Anders Estergord sa filmom ”Burma vj” (Nordijska panorama, 2009), koji je čak dobio i nominaciju za Oskara.

KULTURA DOKUMENTARNIH FILMOVA

Da, imamo mi nešto posebno u nordijskim zemljama... Nešto izvanredno po pitanju strukture, nešto što je uspelo da pokrene i hrani tradiciju koju podražavaju jake filmske škole, razni filmski festivali, bogate nacionalne filmske institucije, finansijska saradnja između Nordijskog filmskog i televizijskog fonda, sistemi nacionalne distribucije sa dramskim i ne-dramskim shemama. Takav sistem stvara autore poput Norvežanke Margaret Ulin i Erlend E. Mu, Šveđana Stefana Jarla, Mie Engberg, Frederika i Magnusa Gertena, i Peo Holmkvista, Danaca Jona Banga Karlsena, Jergena Leta i Ane Vivel, i Fince Jona Vebstera i Juka Kerkeinena, kojima je, kao i onima koje sam spomenuo u ovom članku, omogućeno da razvijaju svoje stilove i kinematografske pristupe temama iz celog sveta. Dugačak je put između Ule Boje Rasmusen i njenog istinskog nordijskog glasa i Mie Engberg i njenog divnog ,,selfi-dokumentarca“ pod nazivom „Belleville Baby“. Koliko je ovo bogatstvo u izrazu i umetničkom kvalitetu koje leže u ovih 25 godina. Da li sam nekoga izostavio..? Naravno!


Tue Stin Miler, filmski savetnik

Tue Stin Miler radi već više od 20 godina na kratkim i dokumentarnim filmovima za Danski filmski odbor. Suosnivač je filmskog i televizijskog festivala Baltikum, Filmkontakt Nord i EU dokumentaraca. Držao je kurseve i seminare o dokumentarnom filmu u više od 40 zemalja. Od 1996. do 2005. godine bio je direktor EDN-a. 


Prevod: Ana Milovanović

Izvor: Higlights from 25 years of Nordic documentary film

Realizaciju projekta "Nordijska čitaonica" finansijski je podržala ambasada Kraljevine Norveške u Beogradu www.norveska.org.rs