„Anja + Gru = Mio: Umetnost roditeljstva” naspram mita o „lako ćemo” roditeljstvu

Piše: Mladen Petković

... Pozvala sam prijateljicu koja više godina radi u službi za zaštitu dece da je pitam šta ona misli o roditeljstvu i šta odlikuje dobre roditelje.

„Na poslu vidim da postoje neke sličnosti, bez obzira na kulturu, pol i etničku pripadnost. Biti roditelj znači znati gde ti prestaješ a dete počinje i obratno... Dobra nega nema nikakve veze sa polom. Radi se o odraslima koji su našli svoje mesto pod suncem i stekli sposobnost da sagledaju druge ljude i njihove potrebe, i da se njima prilagode.”

Te večeri 14. decembra 2018. godine, Beograd je zavejao sneg do butina; u gradu je vladao saobraćajni haos, a hladnoća me je i bukvalno zlostavljala, uvlačeći se na sva nepristojna mesta. Ništa me, međutim, ne bi sprečilo da se i po najvećem kijametu spustim do Centra za savremenu književnost Krokodil, gde je predstavljanje nove knjige vodila moja dobra prijateljica. Nekoliko dana ranije, poziv sam prihvatio oduševljeno, bez razmišljanja – glavno mi je bilo da ćemo se nas dvoje napokon videti.

 

Foto: Katarina Vulešević

 

Ispostavilo se, međutim, da je sama knjiga, za razliku od ovog uvoda, zanimljiva i bez afektacije. U pitanju je retka, ako ne i jedinstvena ispovest o izazovima istopolnog roditeljstva. Anja i Gru Hamešeng Edin, poznate norveške rukometašice i bračni par, daju nam prikaz sopstvenog putovanja od Miovog začeća na klinici u Kopenhagenu 2011. godine, do prvih godina njegovog života. Svako od tridesetak poglavlja pisano je u prvom licu, iz ugla jedne ili druge autorke, spontano i emotivno. Neke od situacija sa kojima se Anja i Gru suočavaju specifične su, npr. sam čin začeća uz pomoć davaoca, posledične teškoće u ostvarivanju roditeljskog prava, stalno zapitkivanje koja je od njih dve mama, a koja tata, ili sopstveno preispitivanje o prisustvu muških uzora u Miovom životu. Neke, ali ne sve. Strah od vršnjačkog nasilja, recimo, pogađa većinu roditelja, a povodi za maltretiranje deteta mogu biti najrazličtije vrste „drukčijosti”.

Ono što me je, pritom, najviše iznenadilo tokom čitanja, jeste koliko mi se sama tema roditeljstva učinila novom. Baviti se promišljanjem šta čini dobrog roditelja, mozgao sam, može delovati inovativno, čak subverzivno, u društvu u kome preovladava uverenje da se to instinktivno zna; tamo, gde postoje velike simpatije kada se dete „desi”, a roditeljstvo podrazumeva za svakog zdravopodobnog pojedinca, suštinski je isključena svesna odluka, isto koliko je nebitna i autentičnost želje ili nedostatak mogućnosti. Utoliko je zanimljivije postaviti ovu knjigu, recimo, u odnos sa generacijama srpskih tridesetogodišnjaka kojoj i sam pripadam, i gde i heteronormativna porodica sve češće nije moguća bez ozbiljnog planiranja, pomoći lekara, savladavanja velikih egzistencijalnih prepreka, itd. Roditeljstvo nije aksiom, a ne bi trebalo da bude ni tabu tema, kao emancipacija. Naspram tog „znaka”, ili „totema”, stoji trideset poglavlja ove knjige u kojima autorke preispituju iskrenost sopstvene želje i spremnost da budu majke. Neki misle da nikada nije ni trebalo da postanemo roditelji... S tim moram da živim, kaže Gru. Ironično, zbog tih antiočekivanja, životni izbor Anje i Gru deluje utoliko ubedljivije i osvaja.

Uživao sam u toplom, iskrenom tonu knjige, u očiglednoj ljubavi koju autorke osećaju jedna za drugu i za Mia. Njihovo utemeljeno, iskušano samopouzdanje omogućava im da priču vode bez agresije ili provokacije, ali i bez dopadljivih narativnih ustupaka: Neki misle da nikada nije ni trebalo da postanemo roditelji... S tim moram da živim. Isto koliko moraju i oni sa činjenicom da ja, u našoj zemlji, mogu da izaberem da postanem mama.

Pitam se kakva sve iskustva leže iza te sigurnosti. Uprkos daleko liberalnijoj društvenoj klimi, susreti sa predrasudama i nerazumevanjem nisu strani ni Norveškoj. Nadam se da će se to promeniti, kako tamo, tako još više ovde, u Srbiji. S druge strane, ima nešto u velikoj snazi i iskrenosti ovog svedočanstva što me podseća da nema tog društva, pa i najidealnijeg, u kome (u)poznavanje sebe i sopstvenih potreba ne zahteva suočavanje i hrabrost. A baš je taj proces lične emancipacije neophodan preduslov da se bude dobar roditelj.

Knjiga Anja + Gru = Mio: Umetnost roditeljstva prevedena je u okviru projekta „Prevodilačka radionica” u organizaciji Skandinavskog kutka i uz podršku organizacija NORLA (Centar za norvešku književnost u inostranstvu) i NFF (Norveško udruženje stručnih prevodilaca i književnika).

***

za biografiju

Mladen Petković (1986) je dete ispucalog beogradskog asfalta. Ipak, taj nedefinisani stvor u svim upitnicima navodi istočnu Srbiju kao svoj zavičaj, zaljubljen u njene vinograde i drevne bajalice. Završio je Prvu beogradsku gimnaziju i Arhitektonski fakultet, a kroz život krči sebi put promenljivom snagom svoje ličnosti. Jednogodišnji boravak u Kini (2010-2011) otvorio mu je čakre, a bavljenje životnom sredinom izoštrilo smisao za genius loci. U slobodno vreme (a ponekad i radno) piše. Povratak u Rajac (2014) je njegov prvi roman, a upravo radi na zbirci priča Antivodič kroz Beograd.

Realizaciju projekta "Nordijska čitaonica" finansijski je podržala ambasada Kraljevine Norveške u Beogradu www.norveska.org.rs