RECENZIJA: „Mesečev kamen" - ...netaknut onim što se oku pruža

Piše: Sanja Stefanjeskoview image

Naslov: „Mesečev kamen/Dečak koji nikad nije postojao“

Autor: Sjon (Sigurjon B. Sigurdsson)

Izdavač: Geopoetika, Beograd

Godina izdanja: 2017

 

Uvući se u tvoju senku

skriven u noći.

Pratiti tvoj hod

tvoju sen na prozoru.

Ta senka u oknu si ti, to nije druga, to si ti

Ne otvaraj taj prozor iza čijih zavesa se krećeš

Zatvori oči.

Hteo bih zatvoriti ti usnama svojim

Ali se prozor otvara i vetar

vetar čudno njiše plamen

i zastavu

uvija moje bekstvo tvojim ogrtačem

Prozor se otvara to nisi ti

Znao sam.

 

Stihovima Robera Desnosa otpočinje ovaj kratki roman-kolaž. Stihovi, fotografije, članak iz rejkjavičkog Jutarnjeg lista od 17. novembra 1918. godine, aluzije na filmove iz tog doba; san, fantazije, halucinacije i okrutna java – sve to se kombinuje u jedinstveni postmoderni tekst. Na nešto više od stotinak stranica, „islandski majstor čarobne metafore“ vodi nas u Rejkjavik 1918. godine.

2905

Noćne prikaze (Lui Fejad, Vampiri)

 Početak dvadesetog veka jedno je od najdinamičnijih razdoblja evropske istorije. Nastupaju promene koje će korenito promeniti život modernog čoveka; mnogi istoričari uzimaju upravo ovu godinu da obeleže kraj „produženog devetnaestog veka“. Međutim, Island je isti kao što je bio i vekovima ranije. Najveći potresi ovog doba, rat, nemaština, borba za ženska prava, opšta politička kriza, razvoj tehnologije, širenje ideologije socijalizma – ništa od toga ne potresa Rejkjavik. Glavni lik, šesnaestogodišnji dečak Mauni Stejtn (čiji je nadimak Mesečev Kamen naslov romana), ovlaš pominje ove istorijske zemljotrese. Za njegov život, i život mnogih drugih Islanđana, bitniji su interni potresi kroz koje zemlja prolazi. Roman otvara erupcija vulkana Katla, da bi se nastavio epidemijom španske groznice koja odnosi mnoge živote, a zatvara dobijanjem autonomije od kraljevine Danske. Možemo zaključiti da su za jednu sićušnu, izolovanu i (tada) siromašnu zemlju značajnije bitke na unutrašnjem frontu nego promene istorijskih razmera koje se zbivaju u spoljašnjem svetu. Tako i glavni lik vodi unutrašnje bitke bez mnogo obzira na sve što se dešava oko njega. Za njega su plodovi njegove uobrazilje mnogo stvarniji i ostavljaju veće posledice na njegovu ličnost nego što to čine spoljni faktori; on je „netaknut onim što se oku pruža“. U tom ključu možemo poistovetiti Maunija sa čitavim islandskim narodom i čitati ovaj roman kao (auto)biografiju jedne mlade nacije.

Rejkjavik 1918. godineMauni ima šesnaest godina, nema ništa, živi sa rođenom sestrom svoje prabake i homoseksualac je – originalan i krajnje subverzivan lik. Povrh svega, interesuje ga jedino svet filma i fantazije i intrigira ga samo jedna osoba, odlučna i samostalna Soula oko koje sve vreme osećamo veo izvrsnosti i fantastičnog. Za tradicionalno islandsko društvo on je večito onaj „drugi“: odrastao je u Bolnici za leprozne, živi sa staricom na milostinji kod jednog istaknutog „socijaliste“, školu je napustio, nema prijatelje, i homoseksualan je u doba kad je to bilo stigmatizovano i „lečeno“ nehumanim metodama. Ponovo možemo da povučemo paralelu sa Islandom, koji je vekovima bio danska kolonija. Ne imavši šanse da se samostalno razvije u političkom i istorijskom kontekstu, Island je bio osuđen da bude onaj „drugi“ u okvirima jedne imperije, koja nije imala takta za sve njegove specifičnosti.

 Mauni je pokušao je da se uklopi u jedan od tradicionalnih modela, u model muškosti, tako što se priključio grupi izviđača, ali mu ni to nije uspelo. Tradicionalnu muškost ostvario je kroz aktivan seksualni život, ali i to čini van ustaljenih okvira, sa drugim muškarcima. Naš glavni lik, dakle, ima veliki problem da ustanovi granice svog identiteta. Međutim, ovaj roman je daleko od tipičnog obrazovnog ili bildungsromana, jer nemamo uvid u misli junaka, ne znamo s kakvim osećanjima se suočava, i što je još važnije, on nema unapred iscrtanu i predvidivu životnu stazu – mogao bi da završi bilo kako, mogao bi da doživi uspeh ili potpunu propast, nezavisno od svojih postupaka.

Jedino čemu imamo pristup je Maunijev svet mašte, koji je prikazan izuzetno slikovito i originalno. Nasuprot fantaziji, stvarnost je gruba i sumorna. Prizori epidemije nas ne štede gadnih detalja; scene seksualnih činova operisane su od svake romantike i nežnosti. Stvarnost  ništa ne nudi i ništa ne obećava; ona otima svaku nadu. Ne možemo se, stoga, čuditi zašto Mauni beži u svet fantazije. Jasno nam je zašto svaki film gleda po trideset puta i zašto jedinu radost nalazi u onome što nije stvarno. Naš junak se služi svim sredstvima u „borbi protiv tišine i stvarnosti“. Možda je ovo jedno moguće objašnjenje za naklonost Islanđana prema čudesnom, bajkovitom i fantastičnom.

Jedini bliski odnos koji naš junak ostvaruje je prijateljstvo sa Soulborg, koje počinje zahvaljujući Maunijevom divljenju prema ovoj devojci kojoj je „toliko lako da bude Soula“. Soulborg samouvereno stupa kroz život i nikada naknadno ne dovodi u pitanje svoje postupke. Ona se ne uklapa potpuno u tradicionalne standarde, ali uspeva da pomiri kontradiktornosti: ona ide i na časove šivenja, ali i vozi motor u kožnom kombinezonu; nosi i šešire, ali i puši i pljucka duvan. Mauni uživa da je posmatra kako se nonšalantno i prirodno ponaša i kako joj je lako da postupa u skladu sa sobom, onako kako je njen karakter vodi. To je Island kakav želi da bude, i Mauni kakav želi da bude.

Rešenje za ostvarenje svoje autentične egzistencije pronalazi u zaobilaženju društvenih standarda koje vladaju na tadašnjem Islandu – bekstvu; neki drugi način je u tom istorijskom trenutku bio nemoguć. S druge strane, ovakav način razrešenja priče je isuviše jednostavan. Da bi ovakav roman dobio na težini i bio relevantan za naše, savremeno doba, trebalo bi da produži subverzivnost svog lika i u sferu aktivnog delovanja. Budući da roman nema pretenzije da bude istorijski i dokumentarno apsolutno tačan, pisac je mogao da izbegne istorijski korektan kraj i dâ veću delatnu moć svom junaku.

Roman se završava veselim epilogom u formi poslednjeg poglavlja; obeleženo je da se dešava deset godina posle bekstva glavnog junaka. Dobili smo uvid u to kako se svet menja, kako se polako otvara prema raznim „drugima“; u ovom slučaju, sasvim konkretno, prema homoseksualcima. Ipak, poslednji pasus romana i poslednja fotografija nas vraćaju u stvarnost, i to ne stvarnost romana, nego našu, objektivnu stvarnost, koja je još manje bajna. Saznajemo da je roman posvećen Stejnoulvuru Sajvaru Bousiju, „ribaru, alkoholičaru, književniku, socijalisti, homoseksualcu“ koji je preminuo od side. Iako je se roman radi o dečaku koji nikada nije postojao, njegove patnje i dileme su itetako bile stvarne, i još uvek postoje. Ova knjiga je, dakle, ipak angažovani krik protiv nepravde i glas podrške svakome ko se nalazi na margini.

***

P 20180809 203740

Sanja Stefanjesko je diplomirala Skandinavistiku na Filološkom fakultetu u Beogradu. Njen glavni jezik, prema kome gaji najnežnija osećanja, jeste danski. Uvek je spremna da svima (ne)zainteresovanima objašnjava njegove poluvokale i tumači složenice koje se otimaju kontroli. Voli modernu književnost, likovnu umetnost, arheologiju, Hičkokove filmove, kaktuse i (povremene) uspone na oniže planine. U Skandinaviji želi još da vidi Muzej Karen Bliksen, polarnu svetlost, planinarske staze u Ostmarki, Nacionalni park Tingvelir i, naravno, Strindbergov portret koji je visio iznad Ibzenovog radog stola. Rođena je u Zrenjaninu. Trenutno živi u Beogradu, gde volontira u Biblioteci Skandinavistike.

Realizaciju projekta "Nordijska čitaonica" finansijski je podržala ambasada Kraljevine Norveške u Beogradu www.norveska.org.rs