RECENZIJA: „Babetina gozba” – supa od kornjače na kraju sveta

Piše: Sanja Stefanjeskobabetina gozba vv

Naslov: Babetina gozba

Autor: Karen Bliksen

Izdavač: Geopoetika

Godina izdanja: 2013.

            Novela Babetina gozba je prvi put ugledala svetlost dana 1950. u američkom časopisu Ladies’ Home Journal, napisana na engleskom jeziku i potpisana imenom za koje je Hemingvej rekao da zaslužuje Nobelovu nagradu više od njega  imenom Isak Dinesen. Osam godina godine kasnije, izlazi i na danskom jeziku. Prevela ju je na svoj maternji i svojim imenom potpisala autorka – Karen Bliksen. Još devetnaest godina kasnije, 1987, ova priča osvaja Oskara za najbolji strani film, prvog u istoriji danskog filma. Pred nama se našla još kasnije, u okviru edicije „Retro premijere“.

            Osnovna nit priče je jednostavna: bežeći iz Francuske nakon sloma Pariske komune, vrhunska kuvarica Babet Ersan nalazi utočište u Berlevogu, varošici na severu Norveške, u domu Martine i Filipe, ćerki pijetističkog paroha. Babet uči norveški i prihvata se kućnih poslova i kuhinje svojih zaštitnica, živeći skromno i bez prilike da iskaže svoj dar za kuvanje. Kada osvoji 10.000 franaka na lutriji, ona ima samo jednu želju: da ih potroši spremajući gozbu kakvu joj njen talenat omogućava. Glavni sukob u noveli je upravo taj kontrast raskošne francuske gozbe i ubogog pijetističkog načina života na dalekom severu; može se prihvatiti da je glavna poruka novele da je najveća nagrada umetniku sloboda za stvaranje i uvažavanje i poštovanje od strane kompetentne publike i obrazovanih uživalaca.

            Međutim, ovo nije jedini kontrast novele; možemo reći da je ceo svet dela izgrađen na tenziji brojnih suprotnosti: velikog sveta i malograđanske sredine, umeća i neznanja, materijalnog dobra i duhovne ispunjenosti, anonimnosti i slave, severa i juga, više i niže klase. U skladu sa tim, ponuđena su i brojna čitanja ove novele, počev od najočiglednijeg tumačenja kroz hrišćansku ili demonsku simboliku, pa preko političkih, klasnih, feminističkih i tumačenja metodama psihoanalize. Pošto je tekst bogat i višeslojan, svaki pristup mu je primeren. Ovde ćemo se pozabaviti nekim feminističkim elementima dela.

            Najpre, želim da prikažem kako su Filipa i Martina pokušale da transformišu nametnutu životnu ulogu. Mada su imale prosce, ostale su neudate jer je njihov otac, paroh, govorio da su mu one „u njegovom pozivu (...) poput desne i leve ruke, i ko bi imao srca da mu ih oduzme“. Iako je uvažio njihov značaj kao profesionalnih pomoćnika, umanjio je njihov značaj kao ličnosti, govoreći o ćerkama kao o svojini. Udaja bi praktično značila samo „prenos vlasništva“ sa oca na muža, ali bi u tom istorijskom kontekstu predstavljala kakav-takav način za ostvarivanje autentične egzistencije, jer bi u tom slučaju zasnovale svoju porodicu i upravljale njome na svoj način (barem tako govore o braku pojedini likovi u delu). Kada su nakon očeve smrti ostale same i dobile svoju imovinu na raspolaganje, sestre su nastavile očevim stopama, starajući se o siromašnima u svojoj parohiji. Sve što su činile, pak, činile su radi slavljenja lika i dela svog oca, zanemarujući svoj doprinos. Ipak, njihov položaj je privilegovan, jer mogu da se bave svojom misijom slobodno, jer nemaju decu i porodicu o kojoj brinu, a sav teret kućnih poslova je preuzela Babet. O njihovoj poziciji vredi detaljnije razmišljati, jer lebdi na marginama ženske emancipacije. Na to nas poziva i autorka, snažno kontrastirajući život emancipovanih žena u Skandinaviji i emancipovanih žena u jeku borbi za Parisku komunu.

BabettesFeast 1988

           Scena iz filma Babetina gozba (1987)

 

Potpuno emancipovana žena ove novele je Babet. Ona je u potpunosti prigrlila život radi ostvarenja svog životnog projekta. Možemo se zapitati zašto joj je autorka dodelila talenat za kulinarstvo i koliko se to kosi sa principima emancipacije, budući da se uklapa u tradicionalnu podelu muških i ženskih poslova. Međutim, mislim da postoje značajni simbolički razlozi za to. Jedan od glavnih je što putem kulinarstva Babet može da pruži estetski užitak i vanredni doživljaj svojoj pijetističkoj publici na najosnovniji i najinstinktivniji način – drugi razlog je što se uživanje u hrani najekstremnije kosi sa principima vere i otvara potpuno nova i nepoznata vrata svim meštanima na gozbi. Treći mora biti efektnost i uverljivost priče. Sumnjam da bi bilo uverljivo da pijetisti osete slično prosvetljenje zahvaljujući Babetinom radu da je ona bila slikarka ili pesnikinja.

            Sledeći pokazatelj ženske emancipacije u ovoj noveli je, paradoksalno, podela kućnih poslova. Babet se u celosti stara o domaćinstvu, ali za to ima nadoknadu od sestara, i svi stanovnici Berlevoga uvažavaju Babetin rad, smatraju ga legitimnim poslom ravnopravnim svakom drugom, i konačno, shvataju koliko Babet svojim radom rasterećuje Martinu i Filipu.

            Još jedan pokazatelj subverzivnosti dela je prisvajanje i preoblikovanje titule „veštice“. Usred priprema za gozbu i kuvanja, u vihoru strasti prema stvaranju, sestre i drugi meštani doživljavaju Babet i njenog pomoćnika kao vešticu za kotlom i đavoljeg šegrta. To je samo pokazatelj koliko ih Babetino delo zbunjuje, kakav nespokoj unosi u zajednicu i koliko je Babet uspešno pregazila granice očekivanog. Likovi sugerišu da „veštica“ radi nešto zlo zato što želi da im spremi kornjaču koju nikako ne mogu da zamisle kao obrok za valjanog hrišćanina. Narator se tog momenta povlači i prepušta glas meštanima u zabludi, dozvoljavajući zabuni da se produbi i stvori veoma komičnu situaciju. Tim postupkom autor omogućava čitaocu da zauzme Babetinu stranu, ne osećajući se prisiljeno na to. Tako je etiketa „veštice“ dobija pozitivno značenje, koje su žene-stvaraoci dugo čekale.

            Konačno – vrhunski umetnik i stvaralac u delu je žena, iako su prisutni i muškarci-stvaraoci. Autorka ne tvrdi da je Babet dosegla vrhunac kulinarskog talenta zahvaljujući nekakvom „ženskom“ senzibilitetu, intuiciji ili umešnosti. Babet je izvanredan umetnik zato što je posvećena svom daru bez ikakvih krajnjih motiva; samo dostizanja savršenstva radi. Autorka je pokušala da nam dočara univerzalne muke svakog stvaraoca, bez obzira na pol i rod. U mukama i težnjama, porazima i uspesima francuske kuvarice može da se prepozna svako ko se usudio da krene stvaralačkim putem.


P 20180809 203740Sanja Stefanjesko je diplomirala Skandinavistiku na Filološkom fakultetu u Beogradu. Njen glavni jezik, prema kome gaji najnežnija osećanja, jeste danski. Uvek je spremna da svima (ne)zainteresovanima objašnjava njegove poluvokale i tumači složenice koje se otimaju kontroli. Voli modernu književnost, likovnu umetnost, arheologiju, Hičkokove filmove, kaktuse i (povremene) uspone na oniže planine. U Skandinaviji želi još da vidi Muzej Karen Bliksen, polarnu svetlost, planinarske staze u Ostmarki, Nacionalni park Tingvelir i, naravno, Strindbergov portret koji je visio iznad Ibzenovog radog stola.

Rođena je u Zrenjaninu. Trenutno živi u Beogradu, gde volontira u Biblioteci Skandinavistike.

Realizaciju projekta "Nordijska čitaonica" finansijski je podržala ambasada Kraljevine Norveške u Beogradu www.norveska.org.rs