RECENZIJA: „Dvostruko staklo“ – život u čekaonici za smrt

Piše: Sanja Stefanjesko
Naslov: Dvostruko staklo
Autor: Haldora Torodsen
Izdavač: Heliks
Godina izdanja: 2019.

MBL0116370

Autorka Haldora Torodsen

Izdavačka kuća Heliks nam predstavlja još jednog dobitnika Evropske nagrade za književnost – ovoga puta, u pitanju je Dvostruko staklo islandske književnice Haldore Torodsen, poznate po svom minimalističkom izrazu i fleš-fikciji. Ovo delo je subverzivno iz dva razloga: njegov sadržaj se sukobljava sa društvenim konvencijama (u našim očima liberalnog) Islanda, a njegova forma sa književnom tradicijom.

Priča prati ženu od sedamdesetosam godina kroz četiri jeseni njenog života, tokom kojih ona oseća intenzivnu usamljenost i izolovanost od sveta, ali i čini napore da iskoristi svaki trenutak života. Ona je revoltirana jer je svet obacuje samo zato što je stara, ali je istovremeno svesna da ju je vreme pregazilo. Svesna je koliko joj je telo propalo i koliko se društvo izmenilo od njene mladosti, ali smatra da još uvek ima pravo na život, radost i budućnost.

Osvrnimo se najpre na formu dela: ovaj roman se sastoji od okvirno sedamdeset strana; čine ga četiri poglavlja, a ona su ispresecana podnaslovima, nekad poetičnim (Tanka ledena košuljica na barama, kao netaknut dan pod kristalom), a nekad profanim (Neko se ispovraćao na trotoaru). Zbog dužine i unutrašnje podele dela, možemo da se zapitamo da li da ga nazovemo romanom ili pak novelom – dubok unutrašnji život junakinje je samo naznačen, ali čitaocu je i to dovoljno da rekonstruiše njenu životnu priču.

Pripovedanje iz trećeg lica je unutrašnji monolog junakinje, ali razdvojenost pripovedača od lika stvara dokumentarni karakter teksta i kontrira njegovom ispovednom i gotovo lirskom tonu. Zbog toga dobija primesu priče koja se ponavlja, koju svaka osoba u godinama proživljava i koju će svako proživeti. Posebno osetljiva mesta su prekinuta oštrim, gotovo ciničnim komentarima, i tako autorka, osim što efektnije određuje svoju junakinju, izbegava da sklizne u patetiku, ali i da se raspline u pripovedanju o prošlim događajima, što bi narušilo minimalistički stil dela i tempo pripovedanja o tmurnoj sadašnjosti junakinje.

MBL0313759

Minimalistički stil izuzetno je bitan činilac dela, jer je takođe jedno oružje subverzije, glas manjine na sceni gde svi žele da pišu kao Knausgor. Svedenost izraza omogućava čitaocu da sam dopiše neke elemente priče, domašta burni život junakinje, sam je opravda ili osudi. Svedenost je takođe važan alat kojim autor dopušta čitaocu da uoči šta priči nedostaje: iako pominje svoje sinove, junakinja ne priča o svom iskustvu materinstva, ali ne govori ni o karijeri – dok, s druge strane, rado govori o svojim studentskim danima i avanturama. Ograničivši svoju junakinju minimalističkim književnim sredstvima, autorka je prisiljava da iskristališe svoje prioritete, koji ne leže na osi porodica-karijera. Time dobijamo uvid u još jednu moguću sferu životnih izbora jedne žene.

Tematski, delo nastoji da izađe iz okvira pisanja o starim ljudima. Tradicionalno, književni likovi u godinama su osuđeni na retrospektivu, dok Torodsen pokušava da pruži svom liku i perspektivu: delanje u sadašnjosti i budućnosti. Stari likovi u književnosti, po pravilu, uvek govore o minulim danima u prošlom vremenu i pokušavaju da srede račune – retko kad im je data prilika da žive u sadašnjosti, a kamoli da planiraju budućnost. Kao da čovek, kada prestane da bude „produktivan“ član društva, više nema ni potreba, ni želja, ni osećanja. Naša junakinja, međutim, nastoji da živi kao i do sada: prikladno se oblači (iako su trenerke „praktične za pranje“), izlazi u kafić na svoju čašu džina, prati vesti, upušta se u ljubavnu vezu, uključuje se u proteste protiv Vlade u jeku ekonomske krize. Iako se junakinji čini da svet posmatra iza dvostrukog stakla svog prozora, čini svesne napore da bude njegov deo. Ona odbija da ostane izolovana i isključena iz zajednice samo zbog toga što njeno telo gubi bitku s vremenom.

Posebno je važna obrada teme ljubavi i seksualnosti u takozvanom trećem dobu. Ne samo što autorka problematizuje odnose koji su za društvo u celini neshvatljivi, tabuizirani i, čak, nepoželjni – ona govori i o zakonskim i finansijskim ograničenjima na koje stari nailaze kada požele da stupe u partnersku zajednicu. Skretanje pažnje na ove teme je neophodno, zato što mnogi, koji pripadaju ovoj uzrasnoj grupi, imaju osećaj da su prispeli u „čekaonicu za smrt“, gde su obezličeni, obespravljeni i infantilizovani.

U vremenu kojim upravlja diktat(ura) mladosti, u kom su nove zvezde pop-kulture sve mlađe, a stare nastoje da tako izgledaju, potrebna nam je ovakva književnost. Treba skrenuti pažnju javnosti na realnu situaciju i izazove sa kojima se suočava nemali procenat članova naših zajednica. Ako nam se čini da ova knjiga predstavlja probleme starih na severu „gde je standard“, setimo se da su i naši najstariji, takođe svedeni na beskrvne i plošne likove u staračkim domovima i pustim selima kojima je samo preostalo da umru. O budućnosti nema ni govora.


P 20180809 203740

Sanja Stefanjesko je diplomirala Skandinavistiku na Filološkom fakultetu u Beogradu. Njen glavni jezik, prema kome gaji najnežnija osećanja, jeste danski. Uvek je spremna da svima (ne)zainteresovanima objašnjava njegove poluvokale i tumači složenice koje se otimaju kontroli. Voli modernu književnost, likovnu umetnost, arheologiju, Hičkokove filmove, kaktuse i (povremene) uspone na oniže planine. U Skandinaviji želi još da vidi Muzej Karen Bliksen, polarnu svetlost, planinarske staze u Ostmarki, Nacionalni park Tingvelir i, naravno, Strindbergov portret koji je visio iznad Ibzenovog radog stola.

Rođena je u Zrenjaninu. Trenutno živi u Beogradu, gde volontira u Biblioteci Skandinavistike.

Realizaciju projekta "Nordijska čitaonica" finansijski je podržala ambasada Kraljevine Norveške u Beogradu www.norveska.org.rs