„Novac”, Viktorija Benediktson – čemu su nas naučile feministkinje 19. veka?

Piše: Sanja Stefanjesko
Naslov: Novac
Autor: Viktorija Benediktson
Izdavač: Bulevar Books
Godinja izdanja: 2018.

novac vv 2

Prvi put na srpskom jeziku imamo priliku da čitamo roman značajne švedske feministkinje iz druge polovine 19. veka, Viktorije Benediktson. Roman „Novac“ možemo, ako želimo, da čitamo autobiografski, zato što spisateljica i njena junakinja, Selma Berg, dele ključna iskustva: obe potiču iz građanske klase i maloletne su udate za mnogo starije muškarce zarad materijalne sigurnosti i društvenog prestiža, zbog čega su morale da žrtvuju samostalnost i pravo na ličnu imovinu, rad i umetničko stvaranje. Dajući svojoj junakinji hrabrosti i sposobnosti da preuzme život u svoje ruke, autorka pretvara ovaj roman u neku vrstu ličnog i političkog manifesta primenjivog na sve žene građanske klase tog doba. Bitno je naglasiti da su se žene niže klase borile za nešto drugačije ciljeve, o čemu govori roman o kom sam već pisala – Ana Svard.

Budući da su se žene zapadnog sveta izborile za (makar nominalno) pravo da rade i upravljaju svojom imovinom, što ih je spaslo obaveze da se „dobro udaju“, bitan deo poruke ovog romana je politički prevaziđen i čita se kao dokumentarno štivo o jednom istorijskom trenutku. Štaviše, možemo da kritikujemo zastarelost i propuste tipa feminizma koji je idejna vodilja romana. Međutim, smatram da je moguće i jedno drugačije čitanje, koje je usmereno na razbijanje rodnih stereotipa, što čini ovaj roman aktuelnim i danas.

ung victoria benedictsson close

Autorka Viktorija Benediktson

Radnja romana je, ukratko, sledeća: šesnaestogodišnja Selma je pod starateljstvom strine i strica pastora, i ima ambicije da postane slikarka, zbog čega zasniva prijateljstvo i suparništvo sa nešto starijim Akselom. Međutim, stric odlučuje da je uda za pedesetogodišnjeg lokalnog gazdu, na šta ona pristaje, misleći da će, ako se domogne novca, moći da se posveti svojim željama. Godine braka joj prolaze u dosadi jer u svemu mora da se povinuje mužu, i malo joj fali da intelektualno potpuno otupi, ali doživljava pravi procvat kada stupi u kontakt sa rođakom Rikardom, koji ima, na prvi pogled, progresivne stavove. Shvativši da je Rikardovo zanimanje za nju seksualno, a da je ona sama nesvesno sve činila da ga fascinira, odlučuje da se otrgne svim muškim uticajima, napusti muža i počne da se sama izdržava radeći šta želi.

Ono što je idejno zastarelo u ovom romanu je uzak i isključiv pogled na feminizam, koji podrazumeva da žena mora da se bavi „muškim“ aktivnostima i da mora svesno da odbaci svoju emotivnu stranu da bi bila emancipovana. To se najbolje ogleda u Selminom odnosu prema Rikardovoj mladoj ženi Elviri. Elvira je predstavljena kao tipična poslušna supruga koja ne vidi dalje od kolevke i koja gleda muža kao boga. Selma uzima na sebe zadatak da joj „otvori oči“ tako što će joj saopštiti koliko je važno da se obrazuje, da prati svetske novosti i formira sopstvene stavove. To stoji i danas, međutim, Selma (i autorka, jer je iz teksta očigledno da je to njen lični stav) pravi dve greške, koje su u današnje vreme neoprostive. Prvo, govori Elviri da mora da bude obrazovana i čvrstih stavova da bi mogla kvalitetno da obrazuje sina – a ne radi sebe same. Drugo, govori sa omalovažavanjem o Elvirinom nežnom senzibilitetu i „ženskim“ hobijima, vezu i šivenju. Danas smo, nadam se, prihvatili da žena može istovremeno da bude emancipovana i emotivna, da istovremeno ume da hekla i da bude uključena u društvene tokove. U savremenom svetu jedno ne mora nužno da isključi drugo.

Ono što je i danas veoma progresivno je Selmino i Akselovo izvrtanje rodnih stereotipa – bar u izvesnoj meri. Na početku knjige se upoznajemo sa Akselom kao izrazito femininim mladićem. Njega interesuje umetnost, čita romane i poeziju i melanholične je prirode. Što je još važnije, izdržava ga majka (žena iz niže klase koja je primorana da se sama izdržava radom!) u čijoj prodavnici pomaže – dakle, on nije hranitelj porodice, iako se to od njega očekuje. Iako znamo da ispitivanje njegovog identiteta i društvene uloge nije autorkin cilj, velika je šteta što nije bolje razradila ovaj lik, jer bi tako razgradila predstavu o tradicionalnom maskulinitetu, što je parnjak predstavi o tradicionalnoj ženstvenosti protiv koje je čitav roman usmeren.

Stenen domme 001

Spomenik u rodnom mestu Viktorije Benediktson 

Značajnije je posmatrati Selmin rodni identitet i ulogu. Od početka nam je jasno da ona nije stereotipna devojka. Na više mesta narator i drugi likovi insistiraju na njenoj fizičkoj pojavi: nazivaju je „ružnom“, njeni koraci priliče „nedoraslom momčiću“, njene šale su „mangupske“, izraz lica dostojan „uličnog grubijana“ – ali ima i dugu, plavu, izrazito sjajnu kosu. Selma je posvećena tipično „muškim“ hobijima, filozofiji, fizici i jahanju, ali ima i sentimentalnu stranu, osetljivu na lepotu. Čak i način na koji se njeno odevanje menja govori o tome kako oblikuje svoju pojavu na granici između „muškog“ i „ženskog“. Kada se uda, Selma oblači plavu haljinu da bi igrala ulogu nove mlade i domaćice (plavo je u 19. veku bila boja koja asocira na ženstvenost, a ne roze). Tokom braka najradije nosi jahaću opremu, jer se postepeno distancira od te uloge. Konačno, one večeri kada odluči da napusti muža, ona nosi crnu odeždu koja bi mogla da bude androgina, i jedan jedini komad nakita – ogrlicu u obliku zmije, što aludira na Evin pad iz raja. Ona zadržava tu zmiju kao simbol ženstvenosti (a taj simbol govori o drugačijoj ženstvenosti, svemu suprotnom od vladajućeg građanskog i verskog morala), a neguje i muške manire. Na kraju se trudi da osmisli neku poziciju za sebe u društvu i na tržištu rada, gde bi mogla neselektivno da ispoljava svoje atribute – ta potraga je i danas aktuelna.

Selmin napor da staloženo i promišljeno pronađe mesto koje joj pripada je razlikuje od Ibzenove Nore. Nora izleće iz svog doma bez ikakvog plana, bez ikakvih veština i ambicija, da bi gotovo sigurno propala. Selma je mnogo svesnija svojih sposobnosti i mogućnosti, mnogo je taktičnija i zna koji korak prvo da preduzme. Njena smišljenost i svest o sebi – svest o mogućnosti oblikovanja svog identiteta i društvene uloge – deluju kao stabilna osnova i važan preduslov da uspe. Vrlo je važno što roman iz 19. veka može da pošalje takvu poruku i današnjim čitaocima.


P 20180809 203740

Sanja Stefanjesko je diplomirala Skandinavistiku na Filološkom fakultetu u Beogradu. Njen glavni jezik, prema kome gaji najnežnija osećanja, jeste danski. Uvek je spremna da svima (ne)zainteresovanima objašnjava njegove poluvokale i tumači složenice koje se otimaju kontroli. Voli modernu književnost, likovnu umetnost, arheologiju, Hičkokove filmove, kaktuse i (povremene) uspone na oniže planine. U Skandinaviji želi još da vidi Muzej Karen Bliksen, polarnu svetlost, planinarske staze u Ostmarki, Nacionalni park Tingvelir i, naravno, Strindbergov portret koji je visio iznad Ibzenovog radog stola.

Rođena je u Zrenjaninu. Trenutno živi u Beogradu, gde volontira u Biblioteci Skandinavistike.

Realizaciju projekta "Nordijska čitaonica" finansijski je podržala ambasada Kraljevine Norveške u Beogradu www.norveska.org.rs