Mi smo ti: međuprostori kultura i identiteta

 

Piše: Sanja Stefanjesko

Naslov: „Mi smo ti“

Autor: Golnaz Hašemzade Bunde

Izdavač: Štrik

Godina izdanja: 2018.

Roman „Mi smo ti“ švedske autorke i aktivistkinje iranskog porekla, Golnaz Hašemzade Bunde, ujedno i dobitnica Dayton Literary Peace Prize nagrade za 2019. godinu za navedeni roman, bavi se životnom pričom Nahid, izbegle iz Irana u Švedsku posle Islamske revolucije, u momentu kada saznaje da joj ostaje još nekoliko meseci života. Dijagnoza je okidač za seriju prisećanja na život u Iranu pre i za vreme revolucije, refleksije na život u Švedskoj i odnose sa članovima porodice, i intimne ispovesti. Ova knjiga načinje mnoge teme aktuelne u savremenoj književnosti, naročito one koje se smatraju tipičnim za dela iz ženskog pera: narušeni porodični odnosi, gubitak identiteta i zasnivanje novog života u stranoj zemlji, nasilje u porodici, odnos žene prema svom telu i bolesti, odnos majke i ćerke.

mi smo ti 3

 

Budući da je glavna junakinja izbeglica, autorka kroz njenu priču upućuje i komentar na aktuelnu migrantsku krizu, iz pozicije nekoga ko i posle trideset godina pokušava da pronađe svoje mesto u švedskom društvu. Autorkina namera nije bila da direktno kritikuje odbojnost „etničkih“ Šveđana, nego da ponudi skrivene odgovore na pitanje zašto migranti ne mogu lako da se uklope – tako što će oslikati interne porodične odnose migrantkinje i njen unutrašnji život, obeležen zakonima patrijarhata, nasiljem, tragičnim gubicima, razočaranjima i izneveravanjem ličnih ideala. Autorka šalje poruku da je pitanje integracije u društvo daleko složenije nego što se predstavlja u javnoj debati, da zavisi od rešavanja ličnih konflikata i normalizacije odnosa u ovim porodicama, odnosno, da to pitanje ne može da se reši isključivo opštim i uniformnim merama (učenjem jezika i davanjem socijalne pomoći) na koja se mnoga zapadna društva ograničavaju.

62941e7a 7791 4bb2 ad4a 039b7ededd4e

Centralni konflikt romana je odnos majke i kćerke koji je, osim njihovim ličnim sukobima, obeležen različitim stepenom prihvaćenosti u društvu u kom žive, porodičnim nasiljem, osećajem krivice i dugovanja jedna drugoj. Majka, Nahid, otvoreno govori o svom iskustvu majčinstva i priznaje da u toj ulozi nije uspela: „Volim svoje dete, ali mrzim da budem majka“, što kontrastira opšteprihvaćenoj slici da je majčinstvo najlepše iskustvo i najvažnija uloga u životu žene. Početna tačka Nahidinog nezadovoljstva je sam porođaj, nezadovoljstvo i stid zbog promena koje njeno telo podnosi, i proteže se na psihološku zavisnost koje osećaju jedna prema drugoj (ne samo zbog prirode njihovog odnosa, nego i zbog socijalnih uslova u kojima su se zatekle), a koju Nahid ne može da podnese – iako bi bez takve veze sa kćerkom propala u svetu kom ne pripada. Zato je majka stalno na granici ljubavi, poštovanja i radosti koje oseća prema kćerki i ogorčenosti, nezadovoljstva i, na momente, infantilne zavisnosti od nje. Suštinski razlog za takvo ponašanje nije urođena zloba njene junakinje i nekakva „predodređenost“ da bude loša majka, nego zamršen splet političkih, društvenih i porodičnih okolnosti koji su je oblikovali u jednakoj meri kao i njen sklop ličnosti. Time se celokupna odgovornost za ponašanje lika ne svaljuje na spoljne faktore, već psihologizacija junakinje omogućava da joj pripišemo lične greške i mane – zato je roman veoma temeljna i uspela celina, izvanredan psihološki portret koji ima i političku dimenziju.

1396052900080616811694874

Odnos majke i kćerke još je dublje obrađen proširivanjem fabule Nahidinim uspomenama na sopstvenu majku. I u tom odnosu autorka dovodi u pitanje tabu-temu bezuslovne ljubavi koja treba da upravlja tim odnosom. Naime, Nahid preko noći od ponosa porodice postaje crna ovca, zato što je njenom greškom njena najmlađa sestra i majčina mezimica stradala u protestima. Jasno je da Nahidina majka ne može da prežali taj gubitak i da krivi svoje drugo dete za nesreću, prekidajući svaki kontakt sa njom na izvesno vreme, iako bi, stereotipno, trebalo da bude zahvalna i srećna što joj se bar jedna kćerka vratila sa protesta. Prebacivanje krivice drugome je ljudski mehanizam odbrane od koga nije jača ni majčinska ljubav, koja se toliko veliča, i zato je hrabar autorkin izbor da oblikuje svoje junakinje pre svega u skladu sa njihovom ljudskom nesavršenom prirodom, umesto da ojačava arhetip o snažnoj majci koja sve trpi.

Pošto je roman ispričan iz perspektive glavne junakinje i majke Nahid, čitaocu su dostupne njene misli, motivi postupaka i razlozi zbog kojih je zauzela ciničan stav prema svemu, pa i sopstvenom detetu. S druge strane, o kćerki Aram saznajemo samo iz načina na koji majka interpretira njene postupke – slika njene ličnosti je nepotpuna, ali dovoljna da kompletiramo utisak o majci. Taj narativni izbor kontrira vladajućem stavu da se žena, rodivši, svodi samo na nastavak svog deteta, pošto treba da mu posveti svaki momenat i svu životnu energiju – na ovaj način autorka veoma suptilno izvrće taj stereotip, poručujući da je majka ta koja je kompletna ličnost vredna pažnje čitaoca, a kćerka samo njen dodatak.

Lik majke-negativca koja je zla sila u životu pojedinca raširen je kliše u književnom stvaralaštvu, ali u ovom romanu imamo priliku da je dobro upoznamo i shvatimo razloge zbog kojih se ponaša na taj način. Roman nipošto nije apologija lika loše majke. Razumevanje njenih motiva ne mora da vodi opravdanju njenih postupaka, ali shvatanje efekata društvenih okolnosti na ljudsku ličnost i formiranje odbrambenih mehanizama je barem korak u pravcu bolje komunikacije i kvaliteta odnosa. Roman se završava notom optimizma, jer slutimo da će Aram imati bolji odnos sa svojom kćerkom, uprkos traumama iz odnosa sa majkom – zato što naslućujemo da su joj društvene okolnosti u kojima je odrasla dozvolile veću kontrolu nad sopstvenim životom i odrastanje u psihološki zdraviju i stabilniju osobu.


P 20180809 203740Sanja Stefanjesko je diplomirala Skandinavistiku na Filološkom fakultetu u Beogradu. Njen glavni jezik, prema kome gaji najnežnija osećanja, jeste danski. Uvek je spremna da svima (ne)zainteresovanima objašnjava njegove poluvokale i tumači složenice koje se otimaju kontroli. Voli modernu književnost, likovnu umetnost, arheologiju, Hičkokove filmove, kaktuse i (povremene) uspone na oniže planine. U Skandinaviji želi još da vidi Muzej Karen Bliksen, polarnu svetlost, planinarske staze u Ostmarki, Nacionalni park Tingvelir i, naravno, Strindbergov portret koji je visio iznad Ibzenovog radog stola.

Rođena je u Zrenjaninu. Trenutno živi u Beogradu, gde volontira u Biblioteci Skandinavistike.

Realizaciju projekta "Nordijska čitaonica" finansijski je podržala ambasada Kraljevine Norveške u Beogradu www.norveska.org.rs