RECENZIJA: „Životinje u Africi“ – mračna strana ispolirane fasade norveškog društva

Piše: Sanja Stefanjesko
Naslov: Životinje u Africi
Autor: Erlend Lu

Prevod sa norveškog: Radoš Kosović

Izdavač: Geopoetika
Godina izdanja: 2019.

Zivotinje u Africi0 1000x0 00001292002185

I u svom najnovijem romanu, Erlend Lu se podsmeva savremenim tendencijama u norveškom društvu, otkrivajući mračnu stranu ispolirane fasade. Tamo gde se čini da su Norvežani doveli državu do savršenstva i obezbedili svoje privatne živote, Lu ukazuje na manjkavosti uređenja i tragične rezultate ostvarene na planu običnog čoveka. Ovoga puta, međutim, Lu odlazi još dalje i širi svoju kritiku na globalni nivo, otkrivajući mračnu stranu globalizacije, i to ne samo sa „pobedničke“ zapadnoevropske strane, nego i sa tačke gledišta afričkog kontinenta.

Junaci ovog romana su tipično luovski; obični ljudi koje srećemo u svakodnevici, ispunjeni jedinstvenim interesovanjima i potrebama. Kao po pravilu, i ovi likovi su tragično neuklopljeni i nisu emotivno ispunjeni. Izlaz iz svoje mučne situacije su potražili u neprofitnom aktivizmu na globalnom nivou. Zubar Vidkun, policijska inspektorka i kandidatkinja za izbor predsednika Udruženja samaca Lise, gej biolog i doživotni član Kinoteke Sperber, montažer filmskih trejlera Takozvani Bob i pisac trivijalnih romana Hektor su se prvobitno udružili da bi pružali jedno drugom emotivnu podršku, ali spaja ih još nešto, osim usamljenosti: interesovanje za krupnu faunu Afrike. Služeći se izvitoperenom logikom, oni pronalaze izgovor da otputuju u Keniju da pod krinkom aktivizma daju oduška svojim nekonvencionalnim potrebama. Naime, njihova „misija“ je da, seksualno zlostavljajući životinje, „skrenu pažnju“ na to kako ih čovečanstvo ugrožava. Međutim, kapitalizam je (bar) korak ispred njih, tako da ih u Najrobiju čeka porodična firma porodice Matumbi koja se specijalizovala baš za ovu granu turizma.

50311850 d98a 4e32 8ae1 75318e70a017

Autor Erlend Lu

Kao što i očekujemo, Lu se obračunava sa konzumerizmom i učmalošću norveških građana uljuljkanih sistemom države blagostanja, ali uvodi i nove teme. Pre svega se podsmeva opuštenom pristupu ekologiji i očuvanju životne sredine – ne propušta da ukaže na cinizam „ekološki osvešćenih“ koji na papiru drže do održivosti, a nemaju problem da jedu u Mekdonaldsu i vegana koji ipak vole da jedu meso, iako se ne ustručavaju da se zgražavaju nad prehrambenim navikama drugih. Tako se Lu uključuje u aktuelnu struju „zelene“ književnosti, ali ostaje dosledan svom stilu.

Važna tema, koje se ipak ne dotiče u velikoj meri, jeste pranje ruku od nacističke prošlosti Norveške. Vidkunova porodica nastavlja da daje svojoj deci to ime, i priznaje, doduše, da je bilo „malčice“ nacizma, ali se pravda time što je „bilo takvo vreme“. Udarni Vidkunov argument je „kako ja da preuzmem odgovornost, nisam tad ni bio rođen“ ukazuje na to koliko se i danas ta tema u Norveškoj izbegava i na kakve se načine zaobilazi njeno pokretanje. Nažalost, autor se nije udubljivao u ovu problematiku, a čini se da za nju i nema puno prostora u ovoj priči, te nam deluje samo kao usputni komentar radi komičnog efekta.

Bitnije teme su gej identitet i seksualna emancipacija žena. Jedan od likova otkriva da je gej i odlučuje da napusti ženu i decu da bi živeo svoj autentičan život, što je izvedeno ukusno i primereno. Njegova odluka je prirodno proizašla iz razvoja lika tokom radnje i nema nameru da šokira čitaoce ili da stvara kontroverzu oko knjige. Ono čemu se autor podsmeva je način na koji taj lik pokušava da izgradi svoj gej identitet, kroz uklapanje u konzumerističke šablone gej populacije („razmišljam da počnem da pušim“). Što se tiče ženske emancipacije, glavni ženski lik, Lise, jeste neformalni vođa grupe i Udruženja samaca i jedina u družini koja se otvoreno prepušta svojim fetišima. Moglo bi se pomisliti da je ona zamišljena kao uzor emancipacije, ali ona, na kraju, najviše ispašta zato što se prepustila svojim porivima. Autor je kažnjava zato što često igra na kartu „ja sam jaka, nezavisna žena“ i, navodno, ničim izazvana smatra da je žrtva seksizma. Možemo da pretpostavimo da Lu može da se šali na ove teme zato što su ove dve velike grupe odavno stekle i odbranile svoja prava u Norveškoj, pa možemo da zamislimo i da ih i zloupotrebljavaju. Međutim, u našem kontekstu, trebalo bi da se zapitamo koliko je ta kritika zaslužena i koliko je primerena – i da li je uopšte potrebna.

1a02fba0 0061 4c82 9d04 76614e270929

Ključna tačka ovog romana je, ipak, kritika zloupotrebâ koje dozvoljava otvoreno globalno tržište. Porodica Matumbi je razvila čitavu mašineriju koja omogućava elitama da „skrnave“ zaštićenu faunu, dok kenijska vlada žmuri zarad „razvoja zemlje“. Problematično je, pre svega, što Matumbiji prave etičke vratolomije da bi opravdali svoju delatnost (drugima? sebi? državi?), iako je od početka jasno da je profit jedino merilo i cilj. Drugi problem je takozvani razvoj zemalja Trećeg sveta putem turizma za elite i „aktiviste“. Ako grana turizma posvećena seksualnom zlostavljanju lavova i nosoroga zvuči apsurdno, pokušajmo da je zamenimo, recimo, aktivističkim kampovima, koji svojim „aktivistima“ pružaju carski tretman, „dovoljno ligeštula, grisina i radlera“ i kulisu egzotične Afrike (ili Azije ili Južne Amerike), ali od kojih lokalno stanovništvo nema nikakve koristi ni zarade. Lu razotkriva ovaj način delovanja kao prikriveni turizam, što je u norveškom kontekstu veoma značajno – jer čak i mnogi skandinavski srednjoškolci odlaze na po mesec dana u, konkretno, Afriku, da bi, navodno, pomagali lokalnoj zajednici. Na taj način države razvijenog sveta samo, poslovično, daju čoveku ribu, umesto da ga nauče da peca. Pri tom sav profit i korist vide samo tur-operateri.

Rešenje koje je najviše u skladu sa maksimom održivosti i ekološke svesti je lokalni aktivizam, ali autor to, nažalost, ne pominje u romanu. Ako pretpostavimo da računa da je zagolicao čitaoce da ozbiljno razmisle o toj temi, možemo reći da je postigao cilj. Ali roman ipak ne bi ništa izgubio ako bi se postavio kao otvoreno angažovan, jer bi Lu to umeo da izvede suptilno i šarmantno.


P 20180809 203740

Sanja Stefanjesko je diplomirala Skandinavistiku na Filološkom fakultetu u Beogradu. Njen glavni jezik, prema kome gaji najnežnija osećanja, jeste danski. Uvek je spremna da svima (ne)zainteresovanima objašnjava njegove poluvokale i tumači složenice koje se otimaju kontroli. Voli modernu književnost, likovnu umetnost, arheologiju, Hičkokove filmove, kaktuse i (povremene) uspone na oniže planine. U Skandinaviji želi još da vidi Muzej Karen Bliksen, polarnu svetlost, planinarske staze u Ostmarki, Nacionalni park Tingvelir i, naravno, Strindbergov portret koji je visio iznad Ibzenovog radog stola.

Rođena je u Zrenjaninu. Trenutno živi u Beogradu, gde volontira u Biblioteci Skandinavistike.

Realizaciju projekta "Nordijska čitaonica" finansijski je podržala ambasada Kraljevine Norveške u Beogradu www.norveska.org.rs