Ako drvo padne u šumi... Dorte Nors, Mini je potreban prostor za vežbu

 

Posle zbirke priča „Posle udarca“ i romana „Retrovizor, rame, žmigavac“, objavljena je i treća knjiga danske spisateljice Dorte Nors, jedne od najvažnijih savremenih stvaralaca na polju književnosti te zemlje. I u njoj se Norsova bavi sličnim temama, glavna junakinja je ponovo jedna netipična žena u srednjim godinama, a način pisanja je, kao što smo već navikli, minimalistički. To znači da autorka daje minimum informacija svom čitaocu i očekuje od njega maksimalni angažman, zahteva od publike da učita lična zapažanja i značenja u tekst, da bi tekst imao smisla. Ovoga puta, autorka iskušava krajnje domete svoje poetike, stvorivši jedno formalno neobično, maksimalno ogoljeno delo.

mini 940x641

Radnja je jednostavna: kompozitorka Mina je sama. Ima četrdeset godina, nema porodicu i nema prostor za rad, nema nijednog prijatelja i nije postigla profesionalne rezultate za koje je vredno radila. Kao da nije dovoljno što je sama nezadovoljna sobom, ljudi (žene!) koji je okružuju joj sve vreme nameću modele ponašanja i zahtevaju od nje da se uklopi u određenu sliku koju o njoj imaju. Ali, ni to nije najgore od svega: Mina je, očigledno, introvertna osoba koja ne ume da se brani od egzibicionizma drugih, koji je zato koriste kao publiku za performans sopstvenih uspeha.

Koja vrsta teksta se krije među koricama ove knjige od stotinak stranica? Ovo nije ni tipičan roman, ni poezija; nije ni pripovedna ni lirska proza – a ipak, sve to jeste. Priča o kompozitorki Mini je ispričana kroz niz prosto-proširenih rečenica, koje se ređaju na stranici kao stihovi, ili kao „izvadak iz vežbanke za gramatiku“, kako piše u pogovoru. Zahvaljujuću ponavljanju gramatičkih i značenjskih elemenata, tekst dobija ritam, počinje i sam da zvuči kao muzika za čitanje kakvu njegova junakinja piše. Zato čitalac stiče utisak da čita liriku pisanu u blankversu, ili epsku poemu, a kad se ritam promeni, dramu ili pripovetku; duboka karakterizacija glavne junakinje mu pruža doživljaj da čita punokrvni roman. Ali, to nije kraj asocijacijama koje svaki redak izaziva: svaka rečenica izgleda kao status napisan na društvenim mrežama i odražava kolektivnu želju da se bude viđen, predstavlja vapaj u etar da nas neko zapazi i potvrdi nam da postojimo.

2013 11 27 16.07.01 1

Očigledna je simbolika Mininog nedostatka prostora za komponovanje i sviranje. Ne samo što doslovno nema prostor da pusti glas, Mina ni figurativno nema prostor za to, zato što je njeno okruženje stalno ućutkuje. Budući da nema glas i da je izuzeta iz komunikacije, ona se u svom životu svodi na nemog posmatrača, kao što se i u profesionalnom životu svodi na kompozitora muzike „za čitanje“ – Mina i njeno stvaralaštvo su nevidljivi. Svi ostali likovi imaju neki način da se oglase, bilo držanjem monologa (pošto je mogućnost da se to pretvori u dijalog isključena), pisanjem bloga i statusa na mrežama, držanjem koncerata ili, čak, pisanjem za novine. Mina, s druge strane, mora da se bori da prevaziđe barijere koje su joj drugi nametnuli, i one koje proizilaze iz njenog karaktera. Zato je ovo priča i o borbi sa toksičnim okruženjem, i o borbi za razvoj sopstvene ličnosti i osvajanje sopstvenog mesta pod suncem.

Važno je ispitati šta to drugi likovi tako nametljivo poručuju junakinji i koja su to društvena merila koja sputavaju i guše jednu ženu u određenom periodu života. Šta je to što se u svetu dela smatra uspehom, i zašto?

Na prvom mestu imamo prijateljice kojima Mina predstavlja pasivnog slušaoca, osobu kojoj mogu da predoče svoje „uspehe“. Najpre imamo Karin, koja se razmeće svojim finansijskim položajem i društvenim uticajem na selu, i Jete, koja se hvali ljubavnicima. Imamo Mininu suparnicu, kompozitorku Lindu, za koju stičemo utisak da je mnogo uspešnija zato što izlazi u novinama, i kompozitorku-amaterku Gunvor, koja na sva usta hvali svoje banalne kompozicije. Tu je i sestra Elisabet, koja smatra da je uredila svoj život i da zato ima pravo da upravlja Mininim. Možemo da zaključimo da potreba ovih osoba da se javno i u monolozima upućenim junakinji razmeću svojim postignućima ukazuje na to da su ti „uspesi“ ništavi ako se odvijaju daleko od očiju publike. Zato je, u stvari, Mina mnogo potrebnija njima, nego oni njoj – i zato je Minin beg iz poslastičarnice, da bi izbegla još jednu turu Gunvorinog hvalisanja na samom kraju knjige, najjači udarac koji je mogla da im zada. Naime, shvativši da ne može da se brani rečima, Mina odlučuje da se fizički povuče, i ostavi hvalisavca bez „nevoljnog svedoka“. Lišavajući egzibicioniste svoje pažnje, Mina ih lišava mogućnosti da daju sebi na značaju i potvrde sebi da su nešto postigli.

Zanimljivo je kako je Mini potreban prostor za vežbu jedino da bi sama mogla da čuje svoju muziku i sama donese sud o njoj. Mini nije potrebna pohvala drugih da bi znala kolika je vrednost njenih postignuća. Osobe koje su sigurne u sebe ne moraju, dakle, konstantno da traže potvrdu. Autorka nam tako sugeriše da je izlaz iz pakla društvenih mreža, zavisti i ljubomore okretanje introspekciji i samovrednovanju.

fileVC21TXR4

 

Značaj prostora za vežbu leži i u mogućnosti da Mina ostvari svoje autentične potrebe, jer bi joj taj prostor omogućio ne samo da se skloni od drugih, nego i da igra po sopstvenim pravilima, posvećujući se jedino svom životnom projektu. Prostor za vežbu bi joj omogućio da se bavi svojom strašću, a ne postizanjem privida uspeha po kalupima okruženja: u prostoru za vežbu nema mesta za „trendove“, ljubavnike, jogu i meditaciju, hektare zemlje, džipove, borbu protiv znaka starenja, novinske kolumne i kuće sa baštom.

Budući da je ova priča veoma kompleksna, da su motivacije likova različite, a Minin pshihološki profil veoma složen, ovoga puta smo se samo dotakli teme na koju nas upućuje sam naslov knjige. Veoma je uzbudljivo što ovako škrt i jednostavan tekst uspeva da se dotakne još mnogo drugih životnih aspekata, i što podstiče čitaoce da se sami angažuju u njihovom ispitivanju.


P 20180809 203740Sanja Stefanjesko je diplomirala Skandinavistiku na Filološkom fakultetu u Beogradu. Njen glavni jezik, prema kome gaji najnežnija osećanja, jeste danski. Uvek je spremna da svima (ne)zainteresovanima objašnjava njegove poluvokale i tumači složenice koje se otimaju kontroli. Voli modernu književnost, likovnu umetnost, arheologiju, Hičkokove filmove, kaktuse i (povremene) uspone na oniže planine. U Skandinaviji želi još da vidi Muzej Karen Bliksen, polarnu svetlost, planinarske staze u Ostmarki, Nacionalni park Tingvelir i, naravno, Strindbergov portret koji je visio iznad Ibzenovog radog stola.

Rođena je u Zrenjaninu. Trenutno živi u Beogradu, gde volontira u biblioteci skandinavistike.