Život se, na kraju krajeva, svodi na trenutke

Roman „Svakog trenutka još smo u životu“ je prvi roman švedskog pesnika Tomasa Malmkvista. Po objavljivanju 2015. godine je dobio brojne književne nagrade u Skandinaviji, a stekao je i značajan međunarodni uspeh. Preveden je na više od 20 jezika i uvršten na listu 100 najistaknutijih romana 2018. godine koju je objavio „Njujork Tajms“. Kod nas je izdat 2019. godine.

14 Poster Malmkvist 800px

 

Roman opisuje autorov gubitak supruge, koja u osmom mesecu trudnoće iznenada pokazuje simptome jednog oblika leukemije i u vrlo kratkom roku umire, ostavljajući ga samog sa prevremeno rođenom kćerkom. Ubrzo nakon toga mu umire i otac koji se godinama borio sa rakom. Obe smrti su tragični gubici, ali način na koji su nastupile i praznina koju su ostavile, ne mogu se razlikovati u većoj meri. Usred te nevolje, autor se bori sa administracijom i pokušava da se uhoda u ulogu samohranog oca, usput otkrivajući čitaocu kakav odnos je imao sa suprugom i sopstvenim ocem, dolazeći do zaključka da ih nije poznavao onoliko koliko je želeo i da su mu mnogi odgovori zauvek nedostupni.

Radnja romana opisuje ključni događaj u životu autora i zahvaljujući izboru tema, načinu pisanja i ispovednom tonu pripada struji autobiografske fikcije koja je izuzetno popularna i uticajna na svetskoj književnoj sceni poslednjih godina. To, naravno, ne mora da znači da je svaka reč istinita i da se sve odigralo baš onako kako je autor opisao (iako se trudi da nam svoju istinu predstavi kao objektivnu) – ali ipak stičemo uvid u njegov intimni doživljaj traumatičnog iskustva. Za razliku od pojedinih pisaca autobiografske fikcije, Malmkvist nema cilj da stvori nekakvu mitologiju o svojoj ličnosti, nego bira određene momente koji su mu izmenili život i kroz prizmu tog ograničenog vremenskog perioda uspeva da naslika portrete svojih bližnjih, i kroz odnose sa njima dâ sopstveni portret. Iako je taj portret ipak fiktivni književni lik i narator dela, u nastavku teksta ću govoriti o njemu kao autoru.

KOsmfamning 1025x674

 

Započinjući priču in medias res, Malmkvist ističe da je odnos prema iznenadnim životnim krizama to što definiše čoveka i odaje njegovu suštinu. Na taj način, ne samo što ekonomično oblikuje i formalno zaokružuje roman kao celinu, nego mu daje i sadržajnu koherenciju. Tematski je veoma interesantan kontrast između dve smrti, jedne iznenadne, tragične i sa nesagledivim posledicama, i druge, koja se godinama očekivala. Ženina smrt izaziva haos i u autorevoj svakodnevici i mislima, što se ogleda i u njegovim nasumičnim asocijacijama i sećanjima na nju, dok očeva smrt priziva sređenija, sistematičnija, retrospektivnije poređana sećanja. Ova dva gubitka oslikavaju dva načina borbe sa smrću bližnjih; oba načina imaju svoje uzroke, oba su bolna i opterećena kajanjem, različita, ali ne i nepomirljiva u duši iste osobe i čak u isto vreme.

Posebno treba pohvaliti upotrebu jezika u romanu. U momentima gde je autor kao subjekat zbunjen i nemoćan i gde se čini da se trenuci protežu u večnost, rečenice su napisane sa takvom žestinom, toliko živo i razgovorno, da čitalac i nesvesno prihvata taj tempo i prosto leti preko redova. Takav je sam početak romana, kada je supruga na intenzivnoj nezi, a lekari i sestre se roje oko nje boreći se za njen život. U momentima kada se čini da život usporava, autor usporava u tempu naracije – na primer, takva je scena očeve sahrane. Zanimljivo je i kako autor ubrzava i usporava naraciju i kada govori o nezi deteta – u momentima kada je zabrinut i ne zna šta radi, kada beba ima temperaturu, rečenice se nižu haotično. Kada piše o rutini, on usporava i piše racionalno, i tako uspeva da opiše nekoliko godina na samo dve strane, ali zato ubrzava kada opisuje polazak u vrtić. Na taj način veoma efektno dočarava subjektivni osećaj za vreme i skreće pažnju na ključne životne momente.

tom malmqvist

I ova knjiga ima svojih slabih strana, kao što su, recimo, izleti u sećanja na igranje hokeja u tinejdžerskom dobu i na neke božićne proslave, koja nam ne govore ništa naročito o odnosima likova i tematski ne doprinose mnogo, ali zastupljena su kao opšte mesto autofikcijske poetike. Takođe, tema očevog alkoholizma se čini nedovršenom, kao da je naknadno dodata, a značajno bi doprinela dinamici likova autora i njegovog oca i ranije u toku radnje. Još jedan veliki propust je slabiji razvoj odnosa autora i njegove ćerke Livije, koja je sve vreme beba. O njoj zato govori gotovo isključivo kao o nečemu o čemu treba brinuti, ali se ne upušta u opisivanje osećanja koja prema njoj gaji. Ako je to zbog emotivne otupelosti i izgubljenosti autora (što nam može biti argument za ovaj propust), i tome bi bilo vredno posvetiti nekoliko redaka. Da je, kojim slučajem, ovaj roman napisala samohrana majka, od nje bi se očekivalo da veliki deo knjige posveti upravo svojim majčinskim osećanjima. Takođe bi bilo zanimljivo videti kako je odnos oca i ćerke obeležen smrću i u budućnosti. To bi u istu ruku i predstavljalo iskorak iz ograničenja autofikcije i zanimljiv žanrovski eksperiment.

U svakom slučaju, ovaj roman je veoma uspešan, prenosi poruku na upečatljiv i pitak način, i uprkos teškoj tematici, predstavlja interesantno i uzbudljivo štivo. Radujemo se narednoj Malmkvistovoj knjizi.

***

P 20180809 203740Sanja Stefanjesko je diplomirala skandinavistiku na Filološkom fakultetu u Beogradu. Njen glavni jezik, prema kome gaji najnežnija osećanja, jeste danski. Uvek je spremna da svima (ne)zainteresovanima objašnjava njegove poluvokale i tumači složenice koje se otimaju kontroli. Voli modernu književnost, likovnu umetnost, arheologiju, Hičkokove filmove, kaktuse i (povremene) uspone na oniže planine. U Skandinaviji želi još da vidi Muzej Karen Bliksen, polarnu svetlost, planinarske staze u Ostmarki, Nacionalni park Tingvelir i, naravno, Strindbergov portret koji je visio iznad Ibzenovog radog stola. Rođena je u Zrenjaninu. Trenutno živi u Beogradu, gde volontira u biblioteci skandinavistike.

Realizaciju projekta "Nordijska čitaonica" finansijski je podržala ambasada Kraljevine Norveške u Beogradu www.norveska.org.rs