Propast romantičarskog projekta: o Ibzenu i idealizmu

 Piše: Ružica Radulović

 

Ibzen izuzetno zaoštrava problem ličnosti, stvaralaštva i duhovne slobode. Dok se Lutkina kuća, Heda Gabler i Aveti prevashodno bave društvenom kritikom, problem lične sudbine i problem konflikta stvaralaštva i života jasnije se ocrtava kroz njegove kasnije drame. Osnovna tema jeste sudar mašte i stvarnosti, stvaralaštva i života. Drugi motiv je sukob stvaralačke ličnosti i društva. Suština ibzenovskog problema je sukob stvaralački obdarene i kvalitativno superiorne ličnosti koja teži uzvišenosti, s inercijom i banalnošću svakodnevice – to je konflikt stvaralačke ličnosti, koja naslućuje bolji život, i socijalne zajednice, koja podređuje svaku ličnost svojoj bezličnoj vlasti. Kada se ovaj konflikt prevede na drugi plan, uviđamo da se radi o odnosu između idealizma i svakodnevice. Zato je osnovano reći, da bez obzira o kom periodu Ibzenove dramatike govorimo, kao sveprožimajuća tema pojavljuje se pitanje idealizma.

I pre Rosmersholma, drama u kojoj je vidno predstavljen problem između života i ideala je Divlja patka, gde jedan od likova iznosi sledeću tvrdnju:

Nemojte da koristite tu stranu reč ideali. Pa mi imamo dobru domaću reč: laži. (...) Te dve stvari, ideal i laž su srodne, otprilike kao tifus i pegavac. (...) O, život bi mogao, ipak, da bude dosta dobar, kad bi nas samo ostavili na miru ti blagosloveni poverioci, koji kucaju na vrata nas siromaha i maltretiraju nas svojim dugom prema idealu.

VILDANDEN forside 1

Poster za dramu Divlja patka, Trøndelag Teater (izvor: www.trondelag-teater.no)


Ibzenov stav prema idealizmu je dvojak i izuzetno kompleksan. Iako je Ibzen veliki kritičar idealizma, on se takođe divi njegovoj radikalnog utopijskoj viziji. Za Ibzena, energija preoblikovanja svakodnevice u sferu transforamcije i iskupljenja, potiče od idealističke utopije. U svojoj ranoj fazi, Ibzenov modernizam je u potpunosti uravnotežen između utopije i kritike. Međutim, u njegovim kasnijim fazama stvaralaštva, Ibzen pokazuje kako svet zapravo izgleda kada istinski moramo da živimo životom bez ideala. Bez utopijske energije radikalnog idealizma, svakodnevica modernosti biva lišena mogućnosti da stvara nova značenja, energiju, vatrenost ili nadu.


Uopšte kroz Ibzenovo stvaralaštvo, uočava se prelaz od prihvatanja snaga koje nose ideali, koje mogu da se shvate kao i ideje, do kompleksnog kritikovanja opasnosti idealizma. Ibzen u svojim drama stavlja idealizam na test, na suđenje, istražujući, ali nikad afirmišući ideju kako idealizam može da bude destruktivan i demorališući. Zapravo, ovakav Ibzenov stav prema idealizmu je slika dinamike modernosti: postojeće vrednosti, ideje, ideale treba prevrednovati u novom vremenu, vremenu modernosti... Tako Ibzen piše u jednom svom pismu, povodom opsade Pariza tokom francusko-pruskog rata:

(...) kako će se samo ideje slomiti oko nas... Njima je potrebno dati novi sadržaj i novo objašnjenje. Sloboda, jednakost i bratstvo nisu više oni isti pojmovi kao u danima blagoslovene giljotine.

Idealizam koji ovde Ibzen stavlja pod pitanje jeste romantičarski idealizam, kakvog ga pronalazimo kod Šilera – vera u savršenstvo ljudske prirode i društva, u jednom konačnom jedinstvu dobrog, istinitog i lepog. Idealizam, jeste pojam koji prožima celokupnu misao i osećanje devetnaestog veka. Ovaj idealizam je istovremeno i religijski i utopijski, jer podrazumeva, kao takav, ideju, ideal sopstvenog žrtvovanja za određeni viši cilj ili za npr. istinsku ljubav. On oblikuje čitavo ljudsko ponašanje i umetnost.


U drami Rosmersholm Rosmer otelotvara Šilerov idealizam. Šiler smatra da umetnost treba da nas oplemeni otelotvorujući i upućujući na ideal, koji je konačno potpun i slobodan izraz ljudske prirode. Ljudska priroda se pojavljuje kroz dva oblika: kao „prava“ ljudska priroda i ideal, tj. „istinska“ ljudska priroda. Istinska lepota – samim tim istinska ljudska priroda – jeste suprotnost vulgarnom, banalnom i sirovom. Šta je Rosmerova misija ili projekat? Na samom početku, čini se da je Rosmerova misija ista kao Šilerova, tj. romantičarska: raditi za pojavu novog sveta kroz promenu, transformaciju ljudskog duha. Odbijajući da se pridruži bilo kojoj od postojećih frakcija, Rosmer želi da učestvuje u „činu oslobađanja“ – „da ostvari istinsku demokratiju u zemlji“. „Istinski zadatak demokratije“, kaže Rosmer: „ je da oplemeni svako ljudsko biće“. Ovo se ostvaruje „oslobađenjem uma i pročišćavanjem želje“.

 

14853006 1143771142344835 7638006176186777836 o 1

Jovan Belobrković u ulozi Johanesa Rosmera (Beogradsko dramsko pozorište, r. Ana Konstantinović/Ivan Baletić, 2017)

izvor: www.facebook.com/Projekat.Rosmersholm/

 

Rosmer, zapravo, namerava da oplemeni druge sopstvenim otkrivanjem. Baš kao što nas i umetničko delo, svojim otelotvoravanjem lepote, uzdiže, tako bi i Rosmerovo samo-otkrivanje (pitanje je da li je to otkrivanje njegove unutrašnje lepota ili njegove same duše?) moglo da uzdigne sve ljude koje bi on posećivao u njihovim kućama, ispunjavajući ih radošću, mirom i harmonijom. Ovo istovremeno objašnjava zašto Rosmer ne može da započne ovaj svoj projekat, jer ako je suština njegove misije u tome da on mora da se izloži kao vrsni primer ideala ljudske prirode, onda sva krivica i greh moraju da nestanu. U suprotnom, on samo predstavlja masku i umesto prisnog, intimnog samo-otkrovenja, imali bismo teatar, lažni performans.


Kod Ibzena se često sve odvija u opozicijama. Zato i za Rosmerov lik postoji njegova polarna opozicija, koja ako je Rosmerov ideal da oplemeni druge otkrivanjem svoje najdublje i najskrivenije duše, onda bi njegova polarna opozicija bio lik koji je izraz društvenih moći, oličenih kroz opresivne institucije društva. Ako budućnost pripada takvom čoveku, onda u ovoj našoj modernosti nema mesta za dušu.


Rosmerova greška je ipak plemenita: on želi svojim učešćem u politici da oplemeni ovaj svet, ali to je istovremeno projekat koji Ibzen od početka smatra beznadežnim. Rosmer je jedan od mnogih tragičkih Ibzenovih junaka, koji stradaju zbog svojih ideala, ali Rosmer je ovde jedan od retkih, ako ne i jedini Ibzenov junak, čiji životni plan nije pogrešan. Ovde je krivo i pogrešno Rosmerovo prosuđivanje. „Ljudi ne mogu da se oplemene spolja“, on kaže, a na šta mu se odgovara: „Čak ni kroz tihu ljubav?“ Rosmer je pokušao da promeni svet govoreći o radosti i lepoti, ali zaboravljajući na ljubav. Zapravo, promena nikada ne može da dođe spolja, promena mora prvo da se desi iznutra.

14890601 1143771185678164 1233688165829412243 o

 

U ulozi Rebeke Vest Milica Stefanović (Rosmersholm, Beogradsko dramsko pozorište, r. Ana Konstantinović/Ivan Baletić, 2017)

izvor: www.facebook.com/Projekat.Rosmersholm/


Politički i ljudski gledano, Ibzen, ipak gaji simpatije prema Rosmeru. Međutim, na kraju drame, duh Rosmersholma nije predstavljen radosno ili oslobađajuće, već kao nešto mračno, razorno, sputavajuće, nešto što pojedinca lišava sopstvene sreće. Rosmerov idealizam se izvrnuo, pretvorio u svoj sopstveni negativni odraz u ogledalu. Stoga je Rosmersholm drama o plemenitoj i oplakanoj, ali istovremeno i neizbežnoj i neophodnoj smrti romantičarskog projekta. Rosmer i slične ibzenovske ličnosti su romantičari slomljenog srca, koji ne mogu da podnesu svet koji je stvorila buržoarska demokratija, ali ne i morališući idealisti.


Ibzen preoblikuje obično i svakodnevno, ali ne kao nešto što se mora prevazići, preuveličati ili idealizovati, već kao sferu u kojoj se moramo latiti zadatka da ostvarimo smislene ljudske odnose. Ukoliko ne uspemo u ovom zadatku, naša svakodnevica će postati nepodnošljiva; ukoliko uspemo, ona postaje izvor ljudskih vrednosti. Upravo zbog ove posvećenosti običnom i svakodnevnom, Ibzen nije ni idealista, ni otvoreni anti-idealista. Neke od njegovih najsloženijih i misaonih drama, upravo kao što je Rosmersholm, iznose jedno izuzetno iznijansirano i duboko razmišljanje o zaveštanju idealizma. Sa jedne strane, Ibzen osuđuje plitki, pozitivistički moralizam koji iznova i iznova insistira na praznim i neodrživim idealima; sa druge strane, on vidno žali za prolaznošću utopijskog shvatanja ljudskog savršenstva, koje je tako zavodljivi deo idealizma. Ibzenovo okretanje običnom i svakodnevnom je pokušaj održavanja ravnoteže između utopije i kritike, između negativnog i pozitivnog pogleda na svet.

***

Tekst je deo javnog izlaganja tokom marta i aprila 2017. godine u okviru izvođenja drame Rosmersholm (r. Ana Konstantinović/Ivan Baletić) u Beogradskom dramskom pozorištu. 

Uloge tumačili: Jovan Belobrković, Milica Stefanović, Ivan Đorđević, Bojan Žirović, Nebojša Đorđević, Andrijana Oliverić, Željko Maksimović, Katarina Dimitrijević

 

Realizaciju projekta "Nordijska čitaonica" finansijski je podržala ambasada Kraljevine Norveške u Beogradu www.norveska.org.rs