Kauč je geto

 Piše: Sanja Stefanjesko

 

Nakon sedmogodišnje pauze u pisanju, danski pisac Kristijan Bang Fos se vratio na književnu scenu te zemlje romanom Frank se vraća kući (Frank vender hjem). Roman je postigao veliki uspeh i kod publike i kod kritike, te je nominovan za najznačajnije književne nagrade u svojoj zemlji: DR romanpris, Politikens litteraturpris i Montanapris. U iščekivanju prevoda na srpski jezik, donosimo vam recenziju njegovog prethodnog romana, Smrt vozi audi, za koji je dobio Nagradu za književnost Evropske unije 2013. godine.

sajt

izvor: www.delfi.rs 

 

Glavni junak romana je četrdesetogodišnji Asger, koji biva otpušten sa dobro plaćenog posla u marketinškoj agenciji, što za sobom vuče brojne posledice. Devojka ga napušta, odaje se alkoholizmu, mora da se preseli iz stana u elitnom kvartu u siromašni kraj grada i na koncu mora da pronađe bilo kakav posao da bi mogao da se izdržava. Tako dobija posao negovatelja dvadesetogodišnjeg mladića Valdemara, hroničnog bolesnika i invalida, koji zbog svog telesnog hendikepa trpi psihološke, socijalne i ekonomske posledice, ali što je najgore od svega (ili najbolje, zavisi od čitaočevog optimizma ili pesimizma), razvija crnohumorni i sarkastični pristup životu i okruženju. Asger i Valdemar postaju dobri prijatelji, i posle nekoliko deprimirajućih epizoda u (fiktivnom) košmarnom predgrađu Stentofte, u kom je Valdemar prisiljen da stanuje, odlučuju da se kombijem zapute na jug, u Maroko, čuvenom iscelitelju. Valdemarova opsesija mogućnošću ozdravljenja održava ga u životu sve do konačnog susreta sa isceliteljem i suočavanja sa neumoljivom realnošću.

40982

Autor Kristijan Bang Fos (izvor: www.tportal.hr)

 

Roman je ispričan iz prvog lica, iz Asgerove perspektive. To omogućava čitaocu dve stvari. Prva je: može da prati pad jednog obrazovanog i usko specijalizovanog stručnjaka iz više klase u nižu, i još niže, u betonsko predgrađe u kom se ljudi po supermarketima otimaju oko pilića na sniženju. Na taj način Fos prikazuje koliko je lako potonuti na društvenoj lestvici samo zahvaljujući gubitku (naoko) atraktivnog radnog mesta, što u stvari dokazuje koliko je društveni status iluzoran i nestabilan u današnjem ekonomskom sistemu, a naročito za vreme finansijskih kriza (radnja je smeštena u 2008/2009. godinu), što je, nažalost, još uvek aktuelna tema. Druga stvar je sledeća: čitalac dobija relativno objektivnu sliku predgrađa Stentofte iz vizure stranca, nekoga ko mu ne pripada i ko je navikao na bolje. Tako izlaze na videlo sve mane i surovi detalji koji su postali neprimetni stalnom stanovniku naselja.

Međutim, čitalac ostaje lišen Valdemarove perspektive bolesnog, mladog čoveka kome su mnoge stvari u životu uskraćene i koji je postao instrument koji porodica koristi da dobije socijalnu pomoć. Vizura bolesnog tela i njegovih ograničenja bi obogatila ovaj roman i skrenula pažnju javnosti na vrlo bitnu društvenu stavku, pa ne bi u većoj meri naškodila ovom romanu i njegovoj glavnoj temi, a to je prezir prema konzumerizmu (i materijalnom i kulturnom, što vidimo u epizodi boravka naših junaka u komuni umetnika u Francuskoj), ekonomska uskraćenost i manjkavosti danskog socijalnog sistema.

dødenkøreraudi

Smrt vozi Audi, danske korice (izvor: www.dr.dk)

 

Što se tiče kritike konzumerizma, uočljiva je ne samo u podsmehu koji Valdemar pokazuje prema reklamama, nego i u Asgerovim reakcijama na njih. Pošto mu je donedavno bio posao da takve reklame osmišlja, jasno je koliko je taj rad banalan kada se zauzme kritička perspektiva sa kauča jednog socijalnog stana. Takođe, imamo prisustvo smrti koja prati dvojac na putu kroz Evropu i koja vozi Audi, statusni simbol karijernog i životnog uspeha u kulturi zapadne Evrope. Smrt ne jaše na belom konju, a ne vozi ni trkačka kola, ni Ferari ni Lambordžini, nego upravo ona kola koja se svakome na savremenom tržištu rada predstavljaju kao dostižan cilj „samo ako se dovoljno trude“. I na kraju, najveće razočaranje glavnih junaka jeste sam iscelitelj-čudotvorac, koji leči pacijente „kao na traci“, na obezličen i automatizovan način, i ne postiže ništa značajno.

Posebnu pažnju treba skrenuti upravo kritici danskog sistema i tzv. „države blagostanja“, koja sa socijalnim dodacima, obezbeđivanjem stanova i brigom o siromašnima, starima i bolesnima prosečnom srpskom čitaocu zvuči kao zemlja snova. Međutim, ako dublje zagrebemo, vidimo da je predgrađe Stentofte zaista dno društvenog života iz kog nema izlaza. Likovi koje tamo srećemo: penzionerka Marta, imigranti, mentalno i fizički oboleli i slični, veoma su jasno obeleženi kao Drugi i doslovno izmešteni iz centra grada, čime im je onemogućeno učestvovanje u životu danske prestonice i bilo kakva mogućnost integracije i napredovanja, materijalnog ili simboličkog. Stentofte može da se čita kao doslovni geto.

Nemogućnost izlaska iz geta je osvedočena birokratijom koja sprečava Valdemara da krene na put, dakle, potvrđeno je da je sistem nefunkcionalan i da mu je jedini cilj da drži nesrećnike podalje od svega što im zapravo može pomoći. Asger i Valdemar na kraju dobijaju pare za put od jednog privatnog preduzetnika koji ih vidi kao idealnu priliku za reklamu, što dokazuje krajnje licemerje društvenog uređenja i primoranost ugroženih da se oslone na privatne inicijative, uprkos postojanju socijalnog sistema koji bi trebalo svima da obezbedi blagostanje.

Na kraju, roman prikazuje i kako je način borbe protiv društvenih nepravdi tzv. intelektualaca i umetnika banalan i obesmišljen, prikazujući u francuskoj epizodi koliko se umetnici svesno izoluju od sveta, posvećuju ličnim čarkama i stvaraju umetnička dela čije su poruke neaktuelne i uopštene. U tom smislu, Kristijan Bang Fos uspeva da prevaziđe tu uočenu distancu umetnika i savremenog sveta i uspeva da napiše delo razumljivo i zabavno običnom čitaocu, ali koje uspeva i da kritikuje društvo i ukaže na nedostatke u njegovom uređenju.

***

P 20180809 203740Sanja Stefanjesko je diplomirala Skandinavistiku na Filološkom fakultetu u Beogradu. Njen glavni jezik, prema kome gaji najnežnija osećanja, jeste danski. Uvek je spremna da svima (ne)zainteresovanima objašnjava njegove poluvokale i tumači složenice koje se otimaju kontroli. Voli modernu književnost, likovnu umetnost, arheologiju, Hičkokove filmove, kaktuse i (povremene) uspone na oniže planine. U Skandinaviji želi još da vidi Muzej Karen Bliksen, polarnu svetlost, planinarske staze u Ostmarki, Nacionalni park Tingvelir i, naravno, Strindbergov portret koji je visio iznad Ibzenovog radog stola.

Rođena je u Zrenjaninu. Trenutno živi u Beogradu, gde volontira u Biblioteci Skandinavistike.

Nakon sedmogodišnje pauze u pisanju, danski pisac Kristijan Bang Fos se vratio na književnu scenu te zemlje romanom „Frank se vraća kući“ (Frank vender hjem). Roman je postigao veliki uspeh i kod publike i kod kritike, te je nominovan za najznačajnije književne nagrade u svojoj zemlji: DR romanpris, Politikens litteraturpris i Montanapris. U iščekivanju prevoda na srpski jezik, donosimo vam recenziju njegovog prethodnog romana, Smrt vozi audi, za koji je dobio Nagradu za književnost Evropske unije 2013. godine.

Glavni junak romana je četrdesetogodišnji Asger, koji biva otpušten sa dobro plaćenog posla u marketinškoj agenciji, što za sobom vuče brojne posledice. Devojka ga napušta, odaje se alkoholizmu, mora da se preseli iz stana u elitnom kvartu u siromašni kraj grada i na koncu mora da pronađe bilo kakav posao da bi mogao da se izdržava. Tako dobija posao negovatelja dvadesetogodišnjeg mladića Valdemara, hroničnog bolesnika i invalida, koji zbog svog telesnog hendikepa trpi psihološke, socijalne i ekonomske posledice, ali što je najgore od svega (ili najbolje, zavisi od čitaočevog optimizma ili pesimizma), razvija crnohumorni i sarkastični pristup životu i okruženju. Asger i Valdemar postaju dobri prijatelji, i posle nekoliko deprimirajućih epizoda u (fiktivnom) košmarnom predgrađu Stentofte, u kom je Valdemar prisiljen da stanuje, odlučuju da se kombijem zapute na jug, u Maroko, čuvenom iscelitelju. Valdemarova opsesija mogućnošću ozdravljenja ga održava u životu sve do konačnog susreta sa isceliteljem i suočavanja sa neumoljivom realnošću.

Roman je ispričan iz prvog lica, iz Asgerove perspektive. To omogućava čitaocu dve stvari. Prva je: može da prati pad jednog obrazovanog i usko specijalizovanog stručnjaka iz više klase u nižu, i još niže, u betonsko predgrađe u kom se ljudi po supermarketima otimaju oko pilića na sniženju. Na taj način Fos prikazuje koliko je lako potonuti na društvenoj lestvici samo zahvaljujući gubitku (naoko) atraktivnog radnog mesta, što u stvari dokazuje koliko je društveni status iluzoran i nestabilan u današnjem ekonomskom sistemu, a naročito za vreme finansijskih kriza (radnja je smeštena u 2008-9. godinu), što je, nažalost, još uvek aktuelna tema. Druga stvar je sledeća: čitalac dobija relativno objektivnu sliku predgrađa Stentofte iz vizure stranca, nekoga ko mu ne pripada i ko je navikao na bolje. Tako izlaze na videlo sve mane i surovi detalji koji su postali neprimetni stalnom stanovniku naselja.

Međutim, čitalac ostaje lišen Valdemarove perspektive bolesnog, mladog čoveka kome su mnoge stvari u životu uskraćene i koji je postao instrument koji porodica koristi da dobije socijalnu pomoć. Vizura bolesnog tela i njegovih ograničenja bi obogatila ovaj roman i skrenula pažnju javnosti na vrlo bitnu društvenu stavku, i smatram da ne bi u većoj meri naškodila ovom romanu i njegovoj glavnoj temi, a to je prezir prema konzumerizmu (i materijalnom i kulturnom, što vidimo u epizodi boravka naših junaka u komuni umetnika u Francuskoj), ekonomska uskraćenost i manjkavosti danskog socijalnog sistema.

Što se tiče kritike konzumerizma, uočljiva je ne samo u podsmehu koji Valdemar pokazuje prema reklamama, nego i u Asgerovim reakcijama na njih. Pošto mu je donedavno bio posao da takve reklame osmišlja, jasno je koliko je taj rad banalan kada se zauzme kritička perspektiva sa kauča jednog socijalnog stana. Takođe, imamo prisustvo smrti koja prati dvojac na putu kroz Evropu i koja vozi audi, statusni simbol karijernog i životnog uspeha u kulturi zapadne Evrope. Smrt ne jaše na bledom konju, a ne vozi ni trkačka kola, ni Ferari ni Lambordžini, nego upravo ona kola koja se svakome na savremenom tržištu rada predstavljaju kao dostižan cilj „samo ako se dovoljno trude“. I na kraju, najveće razočaranje glavnih junaka je sam iscelitelj-čudotvorac, koji leči pacijente „kao na traci“, na obezličen i automatizovan način, i ne postiže ništa značajno.

Posebnu pažnju treba skrenuti upravo kritici danskog sistema i tzv. „države blagostanja“, koja sa socijalnim dodacima, obezbeđivanjem stanova i brigom o siromašnima, starima i bolesnima prosečnom srpskom čitaocu zvuči kao zemlja snova. Međutim, ako dublje zagrebemo, vidimo da je predgrađe Stentofte zaista dno društvenog života iz kog nema izlaza. Likovi koje tamo srećemo: penzionerka Marta, imigranti, mentalno i fizički oboleli i slični, veoma su jasno obeleženi kao „drugi“ i doslovno izmešteni iz centra grada, čime im je onemogućeno učestvovanje u životu danske prestonice i bilo kakva mogućnost integracije i napredovanja, materijalnog ili simboličkog. Stentofte može da se čita kao doslovni geto.

Nemogućnost izlaska iz geta je osvedočena birokratijom koja sprečava Valdemara da krene na put, dakle, potvrđeno je da je sistem nefunkcionalan i da mu je jedini cilj da drži nesrećnike podalje od svega što im zapravo može pomoći. Asger i Valdemar na kraju dobijaju pare za put od jednog privatnog preduzetnika koji ih vidi kao idealnu priliku za reklamu, što dokazuje krajnje licemerje društvenog uređenja i primoranost ugroženih da se oslone na privatne inicijative, uprkos postojanju socijalnog sistema koji bi trebalo svima da obezbedi blagostanje.

Na kraju, roman prikazuje i kako je način borbe protiv društvenih nepravdi tzv. intelektualaca i umetnika banalan i obesmišljen, prikazujući u francuskoj epizodi koliko se umetnici svesno izoluju od sveta, posvećuju ličnim čarkama i stvaraju umetnička dela čije su poruke neaktuelne i uopštene. U tom smislu, Kristijan Bang Fos uspeva da prevaziđe tu uočenu distancu umetnika i savremenog sveta i uspeva da napiše delo razumljivo i zabavno običnom čitaocu, ali koje uspeva i da kritikuje društvo i ukaže na nedostatke u njegovom uređenju.

Realizaciju projekta "Nordijska čitaonica" finansijski je podržala ambasada Kraljevine Norveške u Beogradu www.norveska.org.rs