Jedna privatna geografija Osla

Piše: Sanja Stefanjesko

 

Muškarci poput mene najnoviji je roman globalno slavnog norveškog pisca Pera Petešuna, prevedenog na više 50 jezika. Od ukupno 9 knjiga, na srpski su prevedene i izdate 3, a to su romani Idemo da krademo konje, Kleta reko vremena i Odbijam. Dobitnik je niza književnih nagrada, od kojih su najbitnije norveška nagrada Brageprisen, Nagrada Nordijskog saveta i Independent Foreign Fiction Prize. Muškarci poput mene je roman u kom se čitalac ponovo sreće sa piščevim alter-egom (odnosno, kaskaderom, kako ga u jednom intervjuu naziva), takođe piscem, Arvidom Jansenom.

muskarci poput mene 3

Muškarci poput mene, prevela Jelena Loma (izvor: www.makart.rs)

 

 

Arvid Jansen je veoma interesantan lik sa stanovišta piščeve uvezanosti sa njim. Mnoge životne traume koje je Petešun proživeo, proživljava i Jansen: požar u kom je izgoreo kruzer Scandinavian Star, u kom je Petešun izgubio roditelje, brata i nećaku, odneo je i živote roditelja i braće fiktivnog Jansena; borba Petešunove majke sa rakom oslikana je kroz borbu Jansenove majke u romanu Kleta reko vremena, a njeni odjeci su prisutni i u ovoj knjizi. Iako postoji saga o Arvidu Jansenu, uopšte nije neophodno sakupljati i čitati sve knjige određenim redom; naprotiv, svaka od njih je tematski, idejno i sižejno kompletno delo, koje se može čitati autonomno.

Lik Arvida Jansena možemo da uporedimo sa likom Karla Uvea Knausgora, protagoniste Moje borbe. Iako Knausgor-pisac predstavlja svoje delo kao stoprocentno objektivno, ogoljeno i istinito svedočanstvo o sopstvenom životu, vredi se zapitati kakva odstupanja postoje između stvarnog Knausgora i Knausgora-protagoniste, zato što nam niko – pa ni sâm pisac – ne može garantovati apsolutnu istinitost svega napisanog. Čak i sâm čin pisanja, odabira materijala, razvoja likova i redosleda radnji, predstavlja način prevođenja stvarnih događaja u umetničko delo kakvo ne možemo poistovetiti sa objektivnom realnošću, naročito zato što možemo da posumnjamo u autorovo predstavljanje samog sebe. Zato, odabravši da stvori nezavisni književni lik, Petešun izbegava čitaočevo preispitivanje verodostojnosti iznetih događaja, ali daje sebi slobodu da o njima govori potpuno iskreno.

Radnja romana je, u kratkim crtama, sledeća: Jansenu strada porodica u nezapamćenoj pomorskoj nesreći. Godinu dana kasnije, supruga Turid ga napušta i odvodi njihove tri kćerke. Jansen zatim pronalazi u stanu sakriveno pismo koje je Turid napisala nedelju dana pre nesreće, u kom piše „Ne volim te, odlazim“. Jansen tada shvata da je čitavu poslednju godinu braka, i najgoru godinu svog života, proveo bez ljubavi i iskrene podrške, što ga odvodi u spiralu depresije, alkoholizma i neprospavanih noći, u kojoj nužno stradaju i veze sa ćerkama. Na kraju se ispostavlja da i njegova najstarija kćerka, Vigdis, pati od depresije, i da ju je potpuno zapostavio, obuzet svojim nevoljama i mračnim psihičkim stanjem. Kada odvede kćerku u psihijatrijsku bolnicu, ipak odlučuje da je ne prijavi, nego odlazi sa njom kući, ubeđen da će njegovo prisustvo i promena ravnoteže u njihovom odnosu u njegovu korist trajnije rešiti njen problem.

Petterson Menn i min situasjon 1200x1876

Menn i min situasjon, originalne korice (izvor: www.norla.no)

 

Petešun maestralno konstruiše Arvidovu patnju i promenljiva emotivna i psihička stanja. Roman je često repetitivan, malo-malo pa glavni lik ponovo završi za nekim šankom ili sa nekom nepoznatom ženom, vrti se u krug, spava na nepoznatim mestima, kreće se po geografiji čitavog Osla i okoline bez nekog reda i smisla; intervali svesti, sanjarenja, prisećanja i budnog stanja su iscepkani i, naizgled, razbacani – sve to odlično oslikava stanje disocijacije kojoj je ljudski um sklon u izrazito traumatičnim trenucima. To, međutim, ne znači da je tekst neorganizovan i besmislen. Čitalac shvata unutrašnju logiku koja vodi narativ, ali ostaje svestan koliko je sve konfuzno i besmisleno njegovom glavnom liku. Na tome Petešunu zaista treba odati priznanje.

70260203

Pisac, Per Petešun (izvor: www.dagbladet.no)

 

Centralni deo Jansonove ličnosti jeste njegov intelektualni identitet, te on stalno čita i pokušava da piše, mada u tome ne uspeva iz jasnih i dobro motivisanih razloga. To je jedan faktor koji izaziva njegovu korenitu ličnu krizu. Druga strana njegove ličnosti je maskulini identitet, identitet pravog muškarca, sa kojim se Petešun vešto poigrava. Arvid pije, puši, bije se, ne razdvaja se od automobila i voli da kampuje – što su sve karakteristike tipičnog muškarca – ali ostaje poražen pred likom svog oca, koji je radio u fabrici i nikad nije sumnjao u sebe, dok se on (u tom periodu, neuspešno) bavi pisanjem. Osim toga, u više navrata izbegava da preuzme odgovornost za sopstvene greške (pa i po cenu zdravlja svoje ćerke, koja biva povređena u udesu koji je sâm izazvao), i svestan je da koristi brodsku nesreću kao štit i opravdanje za sve svoje slabosti, što i sâm zna da pravi muškarac ne bi sebi dozvolio. Takođe, Arvida sve žene žele – mlade i stare, slobodne i zauzete, što jeste opšte mesto svih romana koji se bave muškarcima u kriznim godinama, ali i ovde je Petešun subverzivan. Iako nema problem da uspostavi kontakt sa ženama, svi Jansenovi seksualni susreti su jalovi.

Na kraju, jedna od nama najbitnijih tema jeste odsutni otac, odnosno, pripovedanje iz vizure takvog oca. U romanima poput Nespokojni Lin Ulman i Lone Star Matilde Volter Klark, odsutni otac je jedan od stubova identiteta protagonistkinje i gotovo mitska figura, no kada se osvrnemo na kćerke iz Jansenove perspektive, shvatamo da u njegovom životu nema mesta za decu, nego za zrele osobe koje su u stanju da mu pruže emocionalnu i intelektualnu podršku – zadatak kome je najstarija ćerka, dvanaestogodišnja Vigdis, svakako dorasla, jer se u više navrata ponaša zrelije od oba roditelja, ali tom zadatku nije spremna da se posveti, jer je ipak dete koje takvu vrstu podrške očekuje od njega. U tom smislu, ova knjiga nam može poslužiti kao vodič za dekonstrukciju lika odsutnog oca većeg od života, zato što nam pruža uvid u njegove motive i neuspehe na emotivnom, psihološkom, pa i profesionalnom planu.

I tu dolazimo do prelomne tačke – kada detetu bude potrebna stručna pomoć zbog depresije i napada panike, Arvid napokon shvata koliko je njegovo odsustvo uticalo na nju. Taj tren u kom je shvatio da se ogrešio o kćerku možemo da tumačimo kao čas transformacije, sazrevanja i zalečenja Arvida Jansena. Ali taj čas je istovremeno i produžetak njegove nemogućnosti da prevaziđe sopstveni egocentrizam i učini nešto što je dobro za nekog drugog, odnosno, da odvede kćerku lekaru. Kraj u kome otac i kćerka izlaze iz bolnice neobavljena posla, ali sa malo jačim osećanjem zajedništva, jeste optimističan i nagoveštava poboljšanje njihovog odnosa, ali je još uvek sasvim validno sumnjati u njegov dugoročni kvalitet, kao što možemo sumnjati i u Vigdisino opšte blagostanje u narednim godinama. Stoga, pretpostavljamo da možemo očekivati bar još jedan roman o Jansenu, u kom se nadamo da ćemo više čitati o njegovoj kćerki (i o druge dve, zapostavljene u ovoj knjizi), i očekujemo osvrt na momenat izlaska iz bolnice i vrednovanje njegove odluke da je ne prepusti na (ne)milost lekara, iz neke buduće perspektive. Takva knjiga bi bila odličan nastavak priče o sazrevanju Arvida Jansena i suočavanja sa posledicama sopstvenih dela.

Za sam kraj, možemo reći da se Petešunov talenat sastoji u stvaranju ambivalentnih, emotivno nabijenih situacija u kojima se njegov protagonista ponaša baš kao ljudsko biće od krvi i mesa, sposobno za transformaciju i u jednu ruku hrabro, a u drugu ruku još uvek zarobljeno svojim obrascima ponašanja. Čitalac može da saoseća sa Petešunovim kaskaderom, a da se ipak ljuti na njega, da navija za njegove male pobede i da predvidi buduće katastrofe. Zato se radujemo njegovoj narednoj knjizi.

***

P 20180809 203740Sanja Stefanjesko je diplomirala Skandinavistiku na Filološkom fakultetu u Beogradu. Njen glavni jezik, prema kome gaji najnežnija osećanja, jeste danski. Uvek je spremna da svima (ne)zainteresovanima objašnjava njegove poluvokale i tumači složenice koje se otimaju kontroli. Voli modernu književnost, likovnu umetnost, arheologiju, Hičkokove filmove, kaktuse i (povremene) uspone na oniže planine. U Skandinaviji želi još da vidi Muzej Karen Bliksen, polarnu svetlost, planinarske staze u Ostmarki, Nacionalni park Tingvelir i, naravno, Strindbergov portret koji je visio iznad Ibzenovog radog stola.

Rođena je u Zrenjaninu. Trenutno živi u Beogradu, gde volontira u Biblioteci Skandinavistike.

Realizaciju projekta "Nordijska čitaonica" finansijski je podržala ambasada Kraljevine Norveške u Beogradu www.norveska.org.rs