Ženska poezija i poezija žena: Stvaralaštvo An Jederlund i osvrt na Jederlund debatu

 Piše: Sanja Stefanjesko

 

O zbirci

 

 

An Jederlund je savremena švedska pesnikinja i dramaturškinja. Dobitnica je brojnih nagrada, između ostalih i Dublaugove nagrade, koju dodeljuje Švedska kraljevska akademija. Jedna je od najuticajnijih pesnikinja te zemlje i autorka čiji je rad reformisao savremenu poetsku scenu. Budući da je studirala filozofiju, njeno stvaralaštvo odlikuje obilje filozofskih i psiholoških koncepata, aluzije na Frojda, Hjuma, Kamija, religiozne tekstove i popularnu kulturu, barokne slike, naivno konkretizovanje apstraktnih entiteta i mešanje semantičkih polja.

 

118215657 2858068560965833 2841829307983007269 o

 

Po prvi put imamo priliku da na srpskom jeziku čitamo izbor iz njenog stvaralaštva. „Duboka ljubav niko“ predstavlja pregršt pesama nastalih od 1992. do 2015. godine. Velika vrednost zbirke je što ju je prevela Milena Podolšak, dokazano dobra prevoditeljka na koju čitalac u potpunosti može da se osloni. Švedski jezik je, kao i svaki, bogat asocijacijama i konotativnim značenjima, ali zbog svoje zvučnosti otvara veći prostor pesnikinji da se njima poigrava. Prevesti ovakvu zbirku pravi je podvig.

 

Kao što Tanja Stupar Trifunović počinje zaista briljantni pogovor: „Poezija An Jederlund kao da hoće rastvoriti stvarnost na njene osnovne elemente“. To je suština stvaralaštva Jederlundove, jer njena poezija nema cilj da prenese emotivne utiske i moralne poruke pesničkog subjekta, naprotiv – cilj joj je da ga povuče iz stihova. Ono što u njima ostaje su sirovi, nefiltrirani utisci, često oprečni i u sukobu sa svim ostalim utiscima. Stvarnost se u njenom svetu ne sastoji iz unapred spremnih, opšteprihvaćenih metafora, ona ne doživljava svet kao što ga doživljavamo mi koji svemu moramo znati namenu, upotrebu i značenje. Što sirovije, što jednostavnije, gotovo fotografski, tako ona sumira utiske.

 

jaderlund ann 3 l

Pesnikinja, An Jederlund (izvor: www.google.org)

 

Njena poezija je zato otvorena za različite interpretacije i krajnje subjektivan pristup čitanju. Čitalac mora da sakuplja fragmente, da ih okreće i uklapa kao delove slagalice, prati razvoj motiva, sastavlja mozaik. Čitav proces može biti mukotrpan onome ko nije spreman da se igra, da isprobava različita tumačenja, da se uživljava u slike i ispituje sopstvene opšteprihvaćene metafore. Slobodna forma i ritam kroz celu zbirku deluju kao vođena meditacija, kao alat koji nam je pružen da istražimo lične asocijacije i osećanja koja pobuđuju.

 

Kao primer raznolikosti asocijacija koju ova zbirka izaziva, navedimo stihove:


Bujica

dubokih

glasova

svi prizvuci

živih

i prizvuk

sam iz tvari

tvoj glas

i tvoje čelo

 

U zavisnosti od ličnih asocijacija, pesma može imati izuzetno veseo ton, koji slavi život i ljubav, ili vrlo mračan i mučan, klaustrofobičan. „svi prizvuci/živih“ već nosi razne konotacije, na čitaocu je da se opredeli za filantropske ili mizantropske, a „tvoj glas/i tvoje čelo“ poziva na ljubav ili mržnju i strah koje možemo osećati prema pojedincu (ili on prema nama), bilo kog odnosa prema lirskom subjektu – ljubavnog, prijateljskog, porodičnog, neprijateljskog, prezrivog. Kretanje čitaoca od potpuno neodređene slike „bujica/dubokih/glasova“ ka sasvim intimnoj „tvoje čelo“ sublimira čitav naš doživljaj ljudskosti, i ukazuje na majstorsko promišljanje i modelovanje pesme. Iako jednostavna, iza svake reči i svakog glasa se očigledno krije veliki uložen rad pesnikinje.

 

O Jederlund debati

 

Pošto je bogata zgusnutim slikama, formalno jednostavna, bez prostog rešenja i logičnog zaključka, poezija An Jederlund došla je u centar velike debate o nerazumljivosti poezije estetički radikalnih feministkinja, koja se vodila u kritičkim kolumnama švedskih listova u zimu 1988-1989. godine. Debata je ostala upamćena u istoriji švedske poezije baš pod imenom An Jederlund, odnosno Jäderlunddebatten. Započela ju je kritičarka kulturnog dodatka lista DN, Ose Bekman, iznevši tvrdnju da muškim kritičarima izmiče jedinstvena nota u poeziji koju pišu žene, osim ako pesme ne vrcaju od već ustaljenog „ženskog“ senzibiliteta. Sve se zakuvalo oštrom kritikom na račun jedne od prvih objavljenih zbirki Jederlundove, koju je napisao kritičar lista Svenska Dagbladet, Tomi Ulufson, iz koje prenosimo izvod:

 

„Pesme nose minimum značenja, ušuškane su u sopstvene kontradiktornosti i pružaju minimalnu nagradu onome ko želi da pročita celu zbirku i ko je spreman da poveruje u reči An Jederlund. Pesme sugerišu značenje, ali onda se zatvaraju u sebe. Daju se tapacirati tradicionalnim motivima i simbolima, ali onda zatvaraju vrata. A pesnikinja šapuće kroz ključaonicu, devojački se kikoćući.“

 

Ovaj tekst je podelio švedsku kritičku javnost na one konzervativne, koji su stali na Ulufsonovu stranu, i one koji su doživeli kritiku kao demonstraciju mizoginije. Naime, debata se razvila u sledećem smeru: da li je ženskoj poeziji dozvoljeno da bude postmoderna, akademska i nepristupačna, da li „sme“ da se izražava nejasnim, individualnim jezikom pesnikinje, koji ostavlja nedorečenosti. Podsetimo se da se muški pesnici još od kraja Drugog svetskog rata kreću tim putem, uz odobravanje kritike. Od „ženske“ poezije, tj. od poezije koju su pisale žene, još uvek se očekivalo da nosi femininu crtu i bude prepoznatljiva po nekakvom ženskom senzibilitetu i, čak, seksualnosti koja izbija iz stihova.

 

Kritičar lista Göteborgsposten, Ragnar Stremberg, ovako odgovara na jedan od sledećih Ulufsonovih tekstova:

 

„Sadržaj (Ulufsonovih kritika) je bio i jeste takav da pravog ženskog pesnika po definiciji određuje samo kao onog koji podstiče Ulufsona da se oseća kao pravi muški kritičar.“

 

Tačku na debatu stavlja Ose Bekman, koja ju je i započela, jednim dugim člankom čija je suština sledeća: moguće je čitati poeziju na dva načina – može se zahtevati od pesme da bude potpuno jasna i da njena skrivena značenja „bodu oči“, a može se i dozvoliti pesmi da nas ponese ritmom, zvučnošću i neizrečenim i ne zahtevati jasno određena i fiksna značenja. Kritičari koji su stali protiv Jederlundove očigledno su pripadali prvoj grupi, i nazivali su to neodređeno bilo akademskim jezikom, bilo pukim brbljanjem. Poenta je da treba prihvatiti da ne postoji nikakav tipično ženski jezički izraz, kao što su mnogi učesnici u raspravi tvrdili, nego da je zajednički imenitelj poezije koju pišu žene jezičko oblikovanje ženskih iskustava, a to se može ostvariti na raznovrsne načine, pa i na način An Jederlund.

 

Za kraj, prepustimo reč pesnikinji:

 

Noći su takođe bele

Kao da

ne postoje

S nekakvim slabo

formiranim ivicama

Šta da radimo

sa svim onim

što ne znamo

Onim što ne postoji

uvlači se u sve

i preuzima mu mesto

Lupine na stolu dišu

Visoku travu smo

pokosili

Ne može se spavati

Svakog jutra ponovo nastupa

isti gusti dan

Ono što je užasno jesu

svi ti impulsi

koji tek tako nestaju

zato što su ostavljeni

 

Izvori:

On translation and Ann Jäderlund’s latest book, Johannes Göransson, opulens.se (28. 8. 2020.)

Könsöverskridande läsning: En återblick på Jäderlunddebatten 1988-89, Jörgen Mattlar, Horisont (Svenska Österbottens litteraturförening), no 2, p. 56-60, 2006

 


P 20180809 203740Sanja Stefanjesko je diplomirala Skandinavistiku na Filološkom fakultetu u Beogradu. Njen glavni jezik, prema kome gaji najnežnija osećanja, jeste danski. Uvek je spremna da svima (ne)zainteresovanima objašnjava njegove poluvokale i tumači složenice koje se otimaju kontroli. Voli modernu književnost, likovnu umetnost, arheologiju, Hičkokove filmove, kaktuse i (povremene) uspone na oniže planine. U Skandinaviji želi još da vidi Muzej Karen Bliksen, polarnu svetlost, planinarske staze u Ostmarki, Nacionalni park Tingvelir i, naravno, Strindbergov portret koji je visio iznad Ibzenovog radog stola. Rođena je u Zrenjaninu. Trenutno živi u Beogradu, gde volontira u Biblioteci Skandinavistike

Realizaciju projekta "Nordijska čitaonica" finansijski je podržala ambasada Kraljevine Norveške u Beogradu www.norveska.org.rs