Žanrovski koktel za sve od 7 do 107

Piše: Sanja Stefanjesko

 

Juhan Hašta je norveški pisac i scenarista. Poznat je po stvaralaštvu koje balansira na granici stilova i žanrova za mlade i odrasle, po jednostavnom jeziku i savremenim temama koje muče generaciju milenijalaca. Kod nas su objavljene dve njegove zbirke kratkih priča, Nadalje ćeš samo stariti i Hitna pomoć, a ove godine i roman sa elementima horora i naučne fantastike, Darla: 172 sata na Mesecu, prvobitno izdat 2008. godine i nagrađen prestižnom nagradom Brage za dečju književnost. Ova knjiga je izraziti predstavnik Haštaove poetike koja odgovara i mlađoj i starijoj publici i predstavlja omaž fantastici sedamdesetih i osamdesetih godina.

 

 

 

Radnja je jednostavna: NASA odlučuje da pošalje misiju na Mesec nakon 40 godina od prvog sletanja, sa jednim ciljem: da ispita misteriozni fenomen za koji slutimo da je opasan po planetu Zemlju. Da bi obezbedila finansiranje, pokreće medijski cirkus tako što otvara konkurs za tri mesta u misiji namenjena tinejdžerima. Troje dece biva nasumično odabrano, a to su Norvežanka Mia, Japanka Midori i Francuz Antoan. Kada misija stigne na Mesec, istog časa postaje jasno da neobjašnjivo prisustvo želi da je eliminiše, a naslućuje se i njegov veći cilj – da zbriše ljudsku rasu. Istog momenta, prioritet posade postaje da se vrati na Zemlju, koja ju je već otpisala i odustala od spasilačke misije.

Prvi deo knjige, naslovljen Zemlja, bavi se klasičnim tinejdžerskim problemima i nedoumicama. Zasebno se fokusira na svako od troje tinejdžera, i tako saznajemo kako izgleda njihov unutrašnji svet i koji je njihov motiv za učešće u misiji. Ovaj deo knjige može da se žanrovski opiše kao klasičan YA (Young Adults), odnosno, fikcija za mlade. Pre svega, rečenice su dovoljno jasne, a način izražavanja ideja i emocija blizak mlađoj publici. Zatim, teme kojima se bavi su tipične: porodični i prijateljski odnosi, ljubavni problemi, identifikacija sa određenom supkulturom, tinejdžerski snovi i ambicije. Mia piše pesme i želja joj je da snimi album sa bendom. Midori želi da se odlepi od patrijarhalne porodice i traži ventil u uličnoj modi. Antoan je u potpunosti okupiran raskidom sa devojkom. Očigledno je da je Norvežanka protagonistkinja zato što ima najbolje razrađenu priču. Osim prijateljskih odnosa i kreativnih ambicija, razdire je i konflikt sa roditeljima, koje voli, ali koji odbijaju da prihvate da njihova petnaestogodišnja ćerka teži da se osamostali.

Autor Juhan Hašta (izvor: www.art-anima.com)

 

Drugi deo, naslovljen Nebo, bavi se događajima na Mesecu. Posada treba da provede 172 sata u tajnoj vojnoj bazi, odrasli rešavajući misteriju koja preti Zemlji, a mladi služeći kao marketinški trik, pišući blogove i odgovarajući na pitanja novinara, opravdavajući finansiranje projekta. Međutim, kada dođe do kvara u bazi i odrasli jedan po jedan ili stradaju ili se povlače u sebe, zapadaju u stanje šoka ili manije, dolazi do obrta: deca su ta koja imaju dovoljno zdrave pameti i instikata za preživljavanje i od njih zavisi spas misije. To je očekivano podvlačenje teze da „na mladima svet ostaje“, ali zanimljivo je da Mia i u manjoj meri Midori, dakle, baš devojčice, imaju najviše sposobnosti za preživljavanje, a to su u ovom slučaju inteligencija i mentalna snaga.

Nebo je u oštrom kontrastu sa prvim delom. Najpre, ton je drugačiji: manje-više bezbrižna atmosfera oko troje junaka, određena jedino tinejdžerskim problemima, postaje veoma mračna i zastrašujuća. Fokus se pomera sa unutrašnjih dilema na spoljašnje događaje; spori tempo prvog dela smenjuje niz akcionih scena. Konflikt prvog dela leži u unutrašnjem svetu junaka i njihovim odnosima prema najbližima; u drugom je konflikt spoljašnji: spasiti živu glavu od tajanstvene pretnje. To stvara izvesnu disonancu u romanu: čitalac stiče utisak da čita dve gotovo nepovezane knjge. Konflikti iz prvog dela ostaju nerešeni dok se bavimo razrešenjem drugog dela. Mada ni drugi deo ne otkriva sve odgovore i mnogo ostavlja mašti čitaoca (što je veoma dobar potez u pravoj lavkraftovskoj tradiciji strave), ne ostavlja utisak nedovršenosti, iako ima logičkih propusta, dok prvi deo, ipak, nema zadovoljavajući rasplet.

(izvor: www.google.org)

 

Blaži prelaz između dva dela, i u pogledu tona i u pogledu preseljenja konflikta sa unutrašnjeg na spoljašnji, mogao je, recimo, da bude opis odnosa koji se razvijaju među članovima posade tokom leta do Meseca. Naime, Hašta posvećuje toliko pažnje svakoj sitnici u životu tinejdžera, ali propušta priliku da se posveti detaljima tokom četvorodnevnog putovanja do drugog nebeskog tela, gde osmoro članova posade koji se praktično ne poznaju, lete kroz svemir stešnjeni u sićušnom modulu. Tu ima prostora za preplitanje konflikata i iz domena međuljudskih odnosa i iz domena fantastike i strave.

Čini se da je Hašta takođe želeo da istakne antikapitalističku i moralnu poruku, pokazujući kako marketing doslovno diriguje projektom, i kako bezbednost čitavog čovečanstva zavisi od toga da li će medijsko tržište dati prostora misiji. Na nekoliko mesta jeste naglasio da su ljudi spremni da gurnu decu u nepoznato zarad industrije zabave, koja zauzvrat finansira projekat od opšteg interesa. Međutim, u drugom delu ispušta tu poruku iz vida i ne upliće pokretača cele stvari u kulminaciju čitavog romana. Bilo bi interesantno, zastrašujuće i poučno videti neku scenu gde, recimo, Mia vloguje dok se nadmudruje sa centralnim kompjuterom, ili Midori zastaje usred bekstva da slika svoj svemirski autfit.

Budući da je knjiga napisana pre jedne decenije, dok društvene mreže ili nisu postojale, ili nisu bile toliko agresivne, ovo je razumljiv postupak autora, ali iz današnje perspektive, tekstu bismo mogli da dodamo još mnogo toga. To, u stvari, romanu ide u prilog, jer dokazuje da je delo otvoreno za promišljanje i poziva na diskusiju i u posve drugačijem vremenu od vremena njegovog nastanka. I još nešto: ovo je jedna od tema kojoj bi mlađoj publici verovatno promakla, ali zato znači starijoj – tako je Haštad, još jedanput, pomirio svoje dve ciljne grupe, što je za svaku pohvalu. Književnost za mlade nikako ne sme da bude jednostavna i operisana od aktuelnih pitanja, dok književnost za odrasle ne treba da zazire od zalaženja u „žanrovsku“ poetiku.


P 20180809 203740Sanja Stefanjesko je diplomirala Skandinavistiku na Filološkom fakultetu u Beogradu. Njen glavni jezik, prema kome gaji najnežnija osećanja, jeste danski. Uvek je spremna da svima (ne)zainteresovanima objašnjava njegove poluvokale i tumači složenice koje se otimaju kontroli. Voli modernu književnost, likovnu umetnost, arheologiju, Hičkokove filmove, kaktuse i (povremene) uspone na oniže planine. U Skandinaviji želi još da vidi Muzej Karen Bliksen, polarnu svetlost, planinarske staze u Ostmarki, Nacionalni park Tingvelir i, naravno, Strindbergov portret koji je visio iznad Ibzenovog radog stola.

Rođena je u Zrenjaninu. Trenutno živi u Beogradu, gde volontira u Biblioteci Skandinavistike.

Realizaciju projekta "Nordijska čitaonica" finansijski je podržala ambasada Kraljevine Norveške u Beogradu www.norveska.org.rs