Ljubavno pismo danskoj unutrašnjosti

 

Peter Heg jedan je od najpoznatijih savremenih danskih pisaca u međunarodnim okvirima. Debitovao je 1988. godine romanom „San o dvadesetom veku“ (Forestilling om det tyvende århundrede) i naprečac osvojio naklonost kritike i publike. Nama je poznatiji po romanu „Osećaj gospođice Smile za sneg“, koji je objavljen u 33 zemlje, prodat u preko 5 miliona primeraka i adaptiran za veliko platno. Objavio je još nekoliko romana, najnoviji je izašao 2018. godine, međutim, uspeh „Gospođice Smile“ nije ponovio. Na srpski je, osim „Dece čuvara slonova“ i „Gospođice Smile“, preveden jedino još roman „Tiha devojčica“.

 

Peter Høeg 2012

Peter Heg (izvor: www.wikipedia.org)

 

Jedan od razloga opadanja Hegovog komercijalnog uspeha (i znatno većeg uspeha kod kritičara) jeste izuzetna složenost jezika (pre svega, sintakse) i idejnog sloja dela, kao i eksperimentisanje sa žanrovima. Heg se u danskoj književnosti smatra jednim od najslikovitijih primera postmoderne i njenih izleta u domenu proze. Poetike koje uočavamo u njegovom stvaralaštvu vrlo su raznovrsne: od magijskog realizma, preko detektivskog romana, mešanja fikcije i faktografije, autofikcije i distopije, do humorističkog romana „Deca čuvara slonova“. Tema koja se provlači kroz sva Hegova dela je kritika zapadne civilizacije i pojava u danskom društvu, ali ga živo zanima i pitanje očuvanja životne sredine, (neo)kolonijalizam i borba za očuvanje autentičnosti pojedinca i zajednica u globalnom selu.

 

deca cuvara slonova vv

(izvor: www.google.org)

 

Roman „Deca čuvara slonova“ teško je žanrovski odrediti: možemo ga nazvati Young Adults romanom, zato što je ispripovedan iz krajnje uverljivog ugla četrnaestogodišnjeg dečaka, koga muče problemi tipični za taj uzrast. Avanturistički je roman zato što glavni junaci prolaze kroz niz epizoda radi rešavanja velike misterije, bildungsroman zato što glavni lik u toj avanturi sazreva i u određenoj meri menja pogled na svet, ali je pre svega humoristički roman – evo zašto.

 

Radnja je sledeća: protagonista, četrnaestogodišnji Peter Fine, njegova starija sestra Tilte i brat Hans, deca su sveštenika i orguljašice na izmišljenom ostrvcetu Fine. Međutim, njihovi roditelji su, osim crkvi, posvećeni i mnogim drugim delatnostima – radu u obezbeđenju, elektronici, komponovanju i profesionalnom čudotvorstvu, i mnogo su mutniji likovi od prosečnog svešteničkog para: deca zaključuju da njihov nestanak ima nekakve veze sa Velikim sinodom svih religija, koji treba da se održi u Kopenhagenu, i na kom će biti izložene relikvije vredne na desetine miliona kruna. Kada se danska policija, nadobudna biskupkinja i šašavi psihijatar dočepaju Petera i Tilte, deca zaključuju da moraju rešiti misteriju nestanka roditelja, i možda još važnije – rešiti je pre predstavnika državnih institucija. Peter i Tilte se služe raznim lukavstvima i gotovo enciklopedijskim znanjem da izbegnu poteru, pronađu zabludele mamu i tatu, i spasu neprocenjive dragocenosti. Na tom putu se susreću sa galerijom karikiranih likova tipičnih za dansku provinciju. Neki od njih su Rikard Tri Lava, grof koji sitnim provalama finansira kokainsku zavisnost, Kale Kanalizacija, lokalni preduzetnik koji je na sumnjiv način zgrnuo kapital i sad juri plemićku titulu, lokalni gurui koji običnim građanima prodaju religije kao rešenje za egzistencijalne krize, ambiciozni i nedorasli školski nadzornik, korumpirana predsednica opštine. Očigledno je koje pojave u društvu Hegu smetaju.

Međutim, u isti mah o toj provinciji ima da kaže toliko lepog. Za razliku od Dorte Nors i njene zbirke priča „Posle udarca“, koja provinciju vidi kao mračan prostor koji ograničava čoveka, Heg o danskoj unutrašnjosti piše sa neizmernom ljubavlju. Njegova satirična oštrica je britka, ali ipak ume da pomiluje humorom. Jedna od centralnih tema knjige je solidarnost u maloj zajednici i značaj saradnje najbližih komšija na projektima kao što su istraga međunarodnog zločina ili snimanje kompilacije lokalnih narodnih pesama i navijačkih himni. Svaki lik, ma koliko karikiran i preteran bio, ima pozitivnu crtu i može da stekne simpatije čitalaca. Svako ima određenu ulogu (i više uloga) u zajednici, kako to obično biva u malim sredinama, pa je tako babica i pogrebnica, ali i u vrhu budističke zajednice, a školski upravnik je i fudbalski trener i vođa paganske sekte. Međutim, ono što zaista iskupljuje sve likove leži u njihovoj karakterizaciji, a to je pre svega spremnost da pomognu Peteru i Tilte, da nesebično i ne očekujući ništa zauzvrat učine nešto za svoj komšiluk.

Na taj način se kroz ovaj roman ogleda tipično nordijska vrednost brige o ljudima sa kojima delimo život i vrednost koja se pridaje lokalnim zajednicama.

elefant

Korice danskog originala (izvor: www.bogblogger.dk)

 

Ipak, pošto je u centru radnje globalni Sinod, očigledno je da Heg ovoga puta na prvo mesto želi da stavi pitanje verâ. Veroispovest, barem kad je u pitanju pripadnost Danskoj narodnoj crkvi, nije u njihovom društvu bila goruće pitanje sve dok se nisu suočili sa povećanom imigracijom, tako da je tek relativno nedavno postala kontroverzna tema. Pitanje islama je začuđujuće slabo obrađeno, gotovo se ni ne pominje, što je neobično, jer je ono najkritičnije. U Hegovom fokusu su razne nju-ejdž interpretacije istočnjačkih vera koje su od doba hipi-pokreta prečica ka prosvetljenju u zapadnom društvu, a to je ono što autoru najviše smeta. Zato je njegov junak, iako veoma mlad, sklon introspekciji i zaključuje da je bitnije dostići unutrašnje prosvetljenje, nego konzumeristički uživati plodove biznisa kakvog kvazi-gurua. O toj pojavi piše i Dorte Nors u priči „Budista“ u već pomenutoj zbirci. Isto, međutim, važi i za Dansku crkvu, koja kroz likove Peterovih roditelja fabrikuje čuda ne bi li namamili vernike, sa krajnjim ciljem sticanja profita. No ipak, Heg ne propituje poziciju svetskih religija i njihovu moć da organizuju globalni Sinod, njihove šire ciljeve, čak ni posed dobara. Autora u vezi sa religijom zanima jedino subjektivni stav vernika, no, iako insistira na materijalnoj dobiti verskih institucija i pojedinaca, ne govori ništa novo i naročito zanimljivo na tu temu.

Zato smatram da je daleko uverljivija i uspelija pouka romana o pripadnosti i mogućnostima pojedinaca da sarađuju uprkos ubeđenjima, simboličnim slonovima iz naslova knjige. Heg ismeva i zatucani lokalizam i nekritičku sklonost svemu novom i internacionalnom, ali uspeva da svemu pronađe mesto i funkciju u lokalnoj zajednici. Smatram da bi to, osim dosta smeha (jer humor je zaista kvalitetan), svaki čitalac trebalo da ponese iz iskustva čitanja „Dece čuvara slonova“.

Realizaciju projekta "Nordijska čitaonica" finansijski je podržala ambasada Kraljevine Norveške u Beogradu www.norveska.org.rs