Dug put do samostalnosti: Island slavi 103 godine od sticanja autonomije

 Piše: Teodora Gogin

ISland Sajt

 

Devetnaesti vek je doba nacionalnog buđenja za mnoge zemlje, uključujući i Island. Međutim, put do sticanja nezavisnosti od danske krune počinje još u 18. veku, kada se dešavaju promene u ključnim oblastima kao što su obrazovanje, ekonomija, razvoj gradova (u ovom slučaju, jednog grada, Rejkjavika) i centralizacija administracije. Povećanje broja obrazovanih ljudi, kao i poboljšanje kvaliteta života otvorili su put za političke aktivnosti.

 

Obrazovanje, urbanizacija, ekonomija

 

Polovinom 18. veka, tek je nešto manje od 50% stanovnika Islanda umelo da čita, dok je na kraju veka taj procenat bio 90%, a pisanje počinje da se uči tek polovinom 19. veka. Prva škola na Islandu otvorena je tek 1791. godine, ali je više ličila na sirotište, te je bilo potrebno mnogo unaprediti škole do donošenja zakona o obaveznom pohađanju nastave u urbanim sredinama 1907. Iz perspektive obrazovanja, loša strana odvajanja od Danske bila bi gubitak pristupa njihovom univerzitetu, jer im Danci nikako nisu dozvoljavali da naprave svoj ili da osnuju pravni fakultet, iako su imali fakultet za medicinu i teologiju. Druga bitna stavka je uticaj modernizacije koja je stizala iz Kopenhagena i donosila ne samo inovacije poput vodenice, nego i investiranje u preduzeća, a pogotovo u proizvodnju vune, kojom se bavilo svako islandsko domaćinstvo. Godine 1807. u Rejkjaviku, koji je tada imao oko 300 stanovnika, nalazilo se pet preduzeća, četiri od kojih su posedovali Danci. Međutim, napredak je usporila serija nepogoda krajem 18. veka, zemljotres i vulkanska erupcija koja ne samo da je uništila useve na Islandu i uzrokovala smrt 10 000 ljudi (petina populacije), već se kaže da je vulkanski pepeo prouzrokovao lošu žetvu i u Francuskoj, izazivajući nestašicu hleba, narodnu pobunu, i, naposletku, Francusku buržoasku revoluciju 1789. 

 

Revolucija 

 

Na samom Islandu se nedugo potom, 1809. godine, dogodila njihova sopstvena revolucija, mada je mnogi nazivaju farsičnom. Čovek koji ju je vodio, Jergen Jergensen bio je Danac u engleskom zarobljeništvu koji je na Island stigao kao tumač na trgovačkom brodu fabrike sapuna kojoj je trebao loj (nije bilo izvoza zbog Napoleonovih ratova i blokade Kopenhagena). Međutim, danski guverner Islanda objavio je zabranu trgovine sa Britancima pod pretnjom smrću, na šta ga je Jergensen sa svojim saradnicima kidnapovao, a pošto niko od ostala četiri predstavnika danske vlasti (sudski izvršitelj, šerif i dva policajca) nije pokušao da ga oslobodi, danska vlast je praktično zbačena otmicom tj. hapšenjem jednog jedinog čoveka.

Jergen Jergensen. Izvor: wikipedia.org

 

Vlast je poverena Jergensenu, koji je odmah sutradan objavio da je danska vladavina okončana, uveo policijski čas za Dance i zahtevao predaju celokupnog vatrenog i hladnog oružja, dok je Islanđanima obećao demokratiju. Takođe je napravio nacrt ustava nezavisnog Islanda, sa nacionalnom zastavom. Retko ko mu se suprotstavio, jer se mislilo da iza sebe ima britansku podršku. To mišljenje je bilo toliko uvreženo da kapetan ratnog broda koji su Britanci poslali da izvidi situaciju isprva nije bio siguran je li Jergensen tajno radi u interesima britanske vlade. Međutim, njegove sumnje su nestale kada je stupio u kontakt sa predsednikom Visokog suda, Magnusom Stefensenom, koji mu je tražio da se reši uzurpatora, i kome je Jergensen kasnije predat. Nakon Jergensenovog pada, Danska se ponovo učvrstila na vlasti, a Engleska nikada više nije pokušala da zauzme Island, ma kako lako to bilo. 

Čak dvadeset godina nakon ovog državnog udara na Islandu nije bilo borbe za nezavisnost, budući da Islanđanima nije bilo važno ko je na čelu države sve dok oni mogu da posluju neometano, što im je udaljenost Kopenhagena omogućavala. Čak i kada je Norveška odvojena od danske krune bez Islanda koji joj je tradicionalno „pripadao‟ i postala jedna veoma demokratska zemlja, Islanđani nisu pokazali nikakvu želju da je u tome prate.

Početak političke borbe za autonomiju 

 

Početkom 19. veka je zbog previranja oko Šlezviga i Holštajna danski kralj formirao četiri svojevrsne “skupštine” u kraljevstvu. Grof Holštajn od Lederborga je onda predložio da Island dobije zasebnu skupštinu, jer je pročitao u jednom putopisu kako oni užasno pate zbog ukidanja Altinga 1800. godine. 

Sami Islanđani su se podelili u dve struje. Prva je smatrala je da nema potrebe za bilo kakvim predstavništvom, jer su zadovoljni statusom quo, dok je druga želela da se ustanovi skupština na Islandu, a njen najpoznatiji predstavnik je Bjarni Torarensen, koji se smatra prvim vesnikom romantizma u islandskoj poeziji. Danska je naposletku odlučila da sama odabere islandske predstavnike za skupštinu, preteći da time veže Island za sebe više nego ikada ranije. Međutim, 1839. kralj umire i nasleđuje ga Kristijan VIII, koji predlaže Islanđanima da umesto biranja predstavnika za danski Roskilde, obnovi Alting na njegovom starom mestu zasedanja, Tingveliru (Þingvellir). Alting je zvanično ponovo ustanovljen kraljevskim dekretom 1843. i seljaci su činili oko polovine članova skupštine. U ovu skupštinu odabran je Jon Sigurdson, takođe seljak, koji će postati neka vrsta nacionalnog vođe.

 

Jon Sigurdson. Izvor: wikipedia.org

 

Nakon problema oko Šlezviga i Holštajna, Danska dobija liberalni ustav 1849. i postaje ustavna monarhija. Jon Sigurdson tada postavlja tezu koja će se narednih sedamdeset godina koristiti kao baza svih težnji ka nezavisnosti Islanda: kada se Island 1262-4. pokorio Norveškoj, pokorio se kruni, a ne narodu, pa je to slučaj bio i kada je prihvaćen danski apsolutizam 1662. godine. Samim tim, ukidanjem apsolutizma, Island treba da dobije samostalniji položaj, u vidu zakonodavnog parlamenta. Uoči donošenja ustava, počinje prva politička organizacija na Islandu. Iako nisu smatrali da je mudro tražiti „državu“ za tako mali broj ljudi, postarali su se da se u Julskom ustavu 1849. reč Island ne spominje. Ipak, danski ratni brod je Islanđanima doneo odluku da danski ustav i te kako važi i na Islandu. Kao reakciju, Islanđani su doneli nacrt ustava gotovo nezavisnog Islanda, koji, sem kralja, sa Danskom nema ni jedno zajedničko telo, pozivajući se na Sigurdsonove ideje. 

 

Ustav, zastava, autonomija 

 

Pitanje stoji, zašto je Danska insistirala da zadrži Island? Bio je udaljen i teško bi ga bilo braniti, porez nije pokrivao troškove održavanja vlasti, a čak i na nezavisnom Islandu ne bi bilo konkurencije danskim preduzećima – uprkos svemu tome, zadržavanje Islanda za Dansku bilo je pitanje ponosa, jer je on viđen kao kolevka jezika i tradicije.

Alting, nezadovoljan stezanjem obruča i težnjom većoj administrativnoj moći, proklamuje 1873. da je Island zasebno društvo (þjóðfélag) u personalnoj uniji sa Danskom. Zatim su Danskoj poslali ustav od samo dva člana, za koji se znalo da će biti odbijen, i jednoglasno tražili da im kralj za rođendan (hiljadu godina od naseljavanja) pokloni kakav-takav ustav, što je on i učinio 1874. Taj unutrašnji ustav nije doneo nikakve promene, ali je ustanovio osnovna ljudska prava: slobodu štampe, govora i veroispovesti,  pravo na ličnu imovinu i pravo na udruživanje.  

Nakon formiranja raznih udruženja, pa i političkih, seljaci su dominirali političkom scenom, a novine, iako pokrenute građanskom inicijativom, sadržale su mnoge stavove seljaka (uglavnom levičarske), jer su oni činili većinu pretplatnika. Prva značajna partija je Samoupravna partija koja je izdejstvovala da ministar Islanda ima rezidenciju na Islandu, ali su potpisivanjem tog dokumenta prvi put eksplicitno priznali da su deo Danske. 

Borba se nastavlja i 1908. se pravi nacrt novog statusa koji definiše Island kao „slobodnu i nezavisnu, neotuđivu zemlju“, a nedugo potom pojavljuje se i nacionalna zastava koju, malo izmenjenu, kralj odborava 1915. nakon prvih demonstracija na Islandu 1913.

 

 

Stara zastava Islanda (današnja zastava važi od 1944. godine). Izvor: wikipedia.org

 

Prvog decembra 1918. proklamovano je da je Island autonomna država u personalnoj uniji sa Danskom. Nakon toga, Islanđani su samo rekli Dancima da obaveste druge države da su samostalni.

Realizaciju projekta "Nordijska čitaonica" finansijski je podržala ambasada Kraljevine Norveške u Beogradu www.norveska.org.rs