Bergman: godina života

Piše: Stefana Pekez 

 

Bergman: A Year in a Life (Bergman - Ett år, ett liv 2018)

Trajanje: 1č 57min

Žanr: dokumentarni

 

 KinoKauch Bergman

 

Godine 2018. navršilo se sto godina od rođenja čuvenog švedskog režisera Ingmara Bergmana. Tim povodom premijeru su tada doživela dva dokumentarca posvećena ovom reditelju. Jedan od njih je i Bergman: godina života za koji je zaslužna Jane Magnuson (Jane Magnusson).

 

 

Godina na koju naslov filma referiše je 1957. Ovu godinu rediteljka identifikuje kao prelomnu i najznačajniju u Bergmanovoj karijeri. Nakon što se etablirao kao filmski stvaralac, Bergman napokon ima potpunu slobodu u pogledu svog stvaralaštva. Te godine premijeru imaju Sedmi pečat i Divlje jagode, koji spadaju među njegove najpoznatije i najcenjenije filmove. Pored toga, Bergman režira i jedan TV film, dve radio drame i dve pozorišne predstave, od kojih je jedna monumentalna petočasovna postavka drame Per Gint. Bio je to fasbinderovski tempo rada, a ono što su za Fasbindera bile droge, za Bergmana je bio seks, sugeriše rediteljka Suzan Osten, jedna od intervjuisanih u filmu. Film se naravno dotiče Bergmanovih brojnih brakova i još brojnijih ljubavnih afera, kao i njegovog nemarnog odnosa prema očinstvu. Film započinje životnim razdobljem u kome je Bergman već u trećem braku (od pet) i ima šestoro dece čijih se godina rođenja ne seća baš najbolje, štaviše nije siguran ni u to koliko ih zapravo ima (na jednom mestu kaže da ima petoro dece). Prema mišljenju rediteljke, 1957. godina bila je ključna kako za razvoj Bergmana kao ličnosti, tako i za uspostavljanje čvrste sprege između njegovog života i stvaralaštva. Tada je naime shvatio da kako bi snimao najbolje filmove mora crpeti inspiraciju iz svog života i svoje kompleksne psihe. Ukratko, bila je to godina kada je Bergman postao Bergman. Ipak film nije sklon nekritičkom veličanju, naprotiv.  Prikazane su nam i Bergmanove negativne strane, njegova podrška Hitleru i nacističkoj ideologiji kojih se odrekao tek 1946. godine nakon suočavanja s koncentracionim logorima, kao i njegov žustar i razdražljiv temperament.

 

 

Sedmi pečat sa snimanja

Izvor: KinoKauch

 

Engleski, a posledično i srpski, naziv filma nije najprecizniji, jer iako sugeriše da je 1957. godina u fokusu, ona zapravo u filmu samo služi kao odskočna daska za istraživanje gotovo svih aspekata Bergmanovog života i njegove celokupne karijere. Tako je na primer njegova postavka Mizantropa iz ove godine samo spomenuta, ali se zato film kasnije detaljnije bavi postavkom iste drame 1995. godine kada je došlo do poznatog sukoba između Bergmana i glavne zvezde predstave Toštena Flinka. Struktura filma je vrlo labava, i mada se 1957. godina povremeno provlači kao nit vodilja, uglavnom ostaje u pozadini, a rediteljka prelazi s teme na temu gotovo putem slobodnih asocijacija, ali ipak ne gubeći iz vida svoju glavnu ideju.

 

 

Persona sa snimanja

Izvor: KinoKauch

 

Pored fragmenata iz filmova i arhivskih snimaka, ovaj dokumentarac sastoji se i od intervjua. Ono što je naročito upadljivo jeste odsustvo ljudi iz Bergmanovog najužeg kruga, ljudi s kojima je sarađivao na mnogim svojim ostvarenjima i imao ne samo čvrst profesionalni već takođe i privatni odnos. Tako za ovaj film ne govore Bibi Andešon, Maks fon Sidou i Hariet Andešon, sve troje živi u vreme snimanja. Liv Ulman se pojavljuje premda u prilično kratkom segmentu. Čak je i korišćenje ranijih, arhivskih intervjua s ljudima iz ovog uskog kruga vrlo ograničeno. Možda je rediteljka osećala da je njihov odnos s Bergmanom već dovoljno ispitan i prikazan i odlučila da dâ prednost nekim drugim saradnicima koji dosada nisu bili toliko u fokusu. Naravno, treba imati na umu i da u filmu ima zaista veliki broj intervjua što nameće nužnost vremenskog ograničenja. Nemoguće je stoga ne zapitati se nad odlukom da se u ovaj film uvrste intervjui s poznatim režiserima na koje je Bergman uticao. Roj Andešon, Lars fon Trir, Džang Jimou... koliko god bilo atraktivno imati ovakva imena u filmu i zanimljivo čuti njihove utiske i pohvale na račun Bergmanovog stvaralaštva, za film koji se prevashodno bavi Bergmanovim životom, ličnošću i spregom ovih dvaju činioca sa njegovim stvaralaštvom, možda ti intervjui i nisu bili neophodni. Uz to, zamisao iza njih veoma podseća na rad Jane Magnuson na filmu Trespassing Bergman (2013) koji ispituje Bergmanovo nasleđe kroz prizmu reditelja na koje je imao uticaj, pa deluju nekako suvišno osim ako namera nije bila da se stvori spona prema prethodnom radu o Bergmanu. U svakom slučaju, odsustvo ili oskudnost svedočanstava ljudi koji su možda i najbolje poznavali Bergmana, i čiji bi uvidi verovatno dali iznijansiraniji prikaz nekih tema, čini da portret ličnosti koji ovde dobijamo ne možemo posmatrati kao kompletan već pre kao jednu stranu enigmatičnog i često kontradiktornog reditelja. 

 

 

 

Bergman arhiva

Izvor: KinoKauch

 

 

Jedan od najzanimljivijih segmenata filma je intervju sa Bergmanovim starijim bratom Dagom koji je nastao 1977. godine, ali čije je prikazivanje na švedskoj televiziji tada sprečio sâm Bergman. U ovom filmu šira publika po prvi put ima priliku da vidi taj intervju tokom kojeg Dag svedoči da je on, a ne Ingmar, trpeo batine i fizičko zlostavljanje od strane njihovog oca. Ingmar je sebe predstavljao kao žrtvu, iako je u realnosti, prema Dagovom svedočenju, Ingmar bio „zlatno dete“ i miljenik oca, a kasnije preuzeo Dagova iskustva u svrhu mitologizacije sopstvenog života i ličnosti. Ovo nije jedino mesto na kojem nam film prikazuje Bergmana kao veštog, ali nepouzdanog pripovedača sopstvenog života. Naročito je zanimljivo povezivanje ove epizode s filmom Fani i Aleksander gde se nudi tumačenje da je Bergmanovo iskustvo zlostavljanja zapravo prikazano kroz Fani, koja sve to samo ćutke posmatra, što je u skladu s jednom od teza filma da se Bergman ogleda u mnogim svojim likovima.

 

 

Bergman sa snimanja

Izvor: KinoKauch

 

Film predstavlja zaista ambiciozan projekat, i jasno je da je iza njega stajao obiman i ozbiljan istraživački rad, kao i oko 400 sati pregledanih snimaka, kako navodi rediteljka u jednom intervjuu. Naravno da toliku količinu materijala nije lako pretočiti u dvočasovni film kao i da nije lako snimiti sveobuhvatni film o čoveku i stvaraocu kakav je bio Bergman. Kad god se suočimo s velikim i proslavljenim umetnicima o kojima je mnogo pisano i govoreno i čiji je svaki segment lika i dela detaljno analiziran, postavlja se pitanje da li je uopšte ostalo još nešto da se kaže. Ovaj film pokušava upravo to, da otvori neke nove perspektive, nađe nove uglove posmatranja i interpretacije onih tema i činjenica iz Bergmanove biografije koji su već dobro poznati, kao i da bude sveobuhvatan. I zaista sadrži neverovatno širok dijapazon tema, mada nije svima posvećena ista pažnja, niti su sve jednako duboko i detaljno obrađene. Ne treba stoga očekivati od ovog filma da će dati konačne odgovore, otkriti ultimativne istine. Zato bi verovatno bio najpogodniji za one gledaoce koji već znaju dovoljno o Bergmanu da imaju kontekst za većinu prikazanih stvari i samo obogate svoje razumevanje novim slojem uvida. Svakako da se film može gledati i bez nekog posebnog predznanja, dovoljno je zanimljiv sâm po sebi i snimljen dovoljno jasno, a verovatno će podstaći i želju za daljim istraživanjem.

 

Ovaj dokumentarac je kompleksan, haotičan, dvosmislen, kontradiktoran, baš kakav je i Bergman bio, i u tome predstavlja dobru refleksiju svog predmeta istraživanja.  Voice-over naracija same rediteljke i način na koji su materijali iz različitih izvora ukomponovani i montirani u određenim sekvencama, elementi su koji kao da nas podsećaju da je ono što gledamo ipak samo još jedan narativ. U filmu se kaže da ako Ingmara Bergmana treba negde tražiti onda je to isključivo u njegovim filmovima gde je jedino iskren i ogoljen. I zaista, posle ovog dokumentarca ostaje neodoljiva želja da se Bergmanovi filmovi (ponovo) odgledaju.

Realizaciju projekta "Nordijska čitaonica" finansijski je podržala ambasada Kraljevine Norveške u Beogradu www.norveska.org.rs