Pokušaj dnevničkog unosa jednog nomada u Norveškoj – Ružica Radulović

Autorka teksta je ozloglašeni danski hegemonista, te sledeća izjava dodatno dobija na značaju: Norveška ima daleko gotivniji vajb od Danske!

Naslov ovog zapisa je referenca i ne sasvim uspešan pokušaj autorke da se identifikuje sa književnim „Ja” Bekima Sejranovića u „Dnevniku jednog nomada” (2017). O ovome drugome biće više reči u nekom od narednih članaka. Ispravniji naslov bi stoga bio „10 dana u Norveškoj” ili „kako se privići na norveški naftni bum, uz srpsku dubinu džepa”.

naslovna

Prva geografska i vremenska odrednica: Oslo, 5 dana.

Ako uzmemo u obzir da se sever Evrope, a naročito Skandinavija, vezuju za duge zime, još kraća leta, večiti sneg i led, onda svakako da priložene slike upućuju na suprotno! Leti, Oslo može da deluje gotovo mediteranski. Iz pouzdanih i p(r)overljivih izvora, već u oktobru mesecu život u gradu zamre, zemlja je gola, nebo večito sivo. Nordic Noir je onda zasigurno pisan u kasnim jesenjim i zimskim mesecima, jer leto u Norveškoj poziva na sve, samo ne na kompleksni slučaj ubistva sa ideološkom motivacijom. Za one koji su se tek sada priključili, ova razglednica će imati puno intertekstualnih referenci. Ovoga puta, u pitanju je bio bogat korpus Jua Nesbea.

Za sve studente Skandinavistike, ali i putnike namernike, zaljubljenike u lik i delo Henrika Ibzena (1828-1906), jedna od obaveznih stanica je Ibzenov muzej (Ibsens museet). Muzej se nalazi u centru grada i obuhvata stalnu postavku Ibzenovih ličnih stvari i predmeta, koja vodi lepu narativnu nit od piščevih početaka, sudbinskog susreta sa budućom suprugom, konteksta u kome su najpoznatija dela nastala, sve do poslednjih dana života norveškog velikana. Sudbinski susreti sa budućim suprugama će isto biti ponavljajući motiv u razglednici.

Uz to, u unutrašnjem dvorištu muzeja, se nalaze stepenice, koje vode do Ibzenovog stana. Radna soba, kao ključno mesto čitavog obilaska, zaštićena je staklima. Razlog tome može se naći u Ibzenovim avetima, koje su nastavile i nakon njegove smrti da opsedaju prostor. Ništa drugo do mere predostrožnosti i opreza! Iako se u prostoriju ne može ući, ona se može dobro osmotriti. Prvo što upada u oči jeste veliki portret Avgusta Strindberga (1849-1912), drugog skandinavskog proslavljenog dramskog pisca. Legenda kaže da je Strindbergov portret u tim dimenzijama služio da motiviše Ibzena, kao njegov glavni konkurent i savremenik. Ako ste se ikada pitali koje je rešenje kada kuburite sa motivacijom po bilo kom pitanju, izgleda da je ključ u ovome! Preko puta portreta, na suprotnom zidu, nalazi se kolekcija slika i fotografija, najviše samog Ibzena (motiv koji dominira čitavim stanom), portret njegovog sina srednje veličine i jedna malena fotografija Ibzenove supruge. Osim te sitne fotografije, u stanu ne postoji nijedna druga slika Susane Ibzen (1858-1906). Povrh toga što je bio očito vrlo opsednut svojim izgledom i svestan činjenice da je visok svega 160 cm, Ibzen se u svom radu često oslanjao na pomoć dve amajlije – figurice đavola i male žabe. Đavo, avet, trol, sve su to česti motivi kod Ibzena. Zašto žabica, autorka teksta ne može da dâ racionalno objašnjenje. Od muzeja, put do Narodnog pozorišta je popločan najboljim namerama i citatima iz Ibzenovih drama. Još jedan dovitljiv način da se dokumentuje i integriše u život grada sećanje na ovako značajnu figuru u kulturnoj istoriji Norveške.

Život me je naučio da ne verujem u fine govore, Lutkina kuća, treći čin„Život me je naučio da ne verujem u fine govore”, Lutkina kuća, treći čin

 

Bez obzira na umetničke preferencije (možda je potencijalnom čitaocu draži Strindberg od Ibzena), ono što je neizbežno su parkovi u Oslu, na prvom mestu Vigelandov park. U pitanju je svetski najveći park sa skulpturama, svojevrsni muzej „na otvorenom” Gustava Vigelanda (1869-1943). Osim toga, Ekeberg i Botanička bašta u Oslu su idealni prostori za refleksiju, ako vam je do iste stalo. Generalno, prednost Norveške je što je dobro integrisala svoje zelene površine, tako da vam od centra grada do šumske bestragije ne treba više od 20 minuta. Šta više, imaju i svoju verziju Ade Ciganlije, populističko mesto za roštiljanje i kupanje. Razlika je utoliko u ekološkoj svesti i samosvesti posetilaca jezera Sognsvann.

Vigelandov parkVigelandov park

 

Oslo ne može da se napusti, a da se ne vidi Munkov „Vrisak” u Nacionalnoj galeriji. Putnik-namernik samo treba da se naoruža strpljenjem i stane u red, dok se ostali turisti tiskaju i smenjuju ispred dobro poznate slike i zauzimaju odgovarajuću pozu i grimasu uz nju. Autorki teksta je bilo ispod časti da sama to uradi, ali je zato napravila mimkriju druge Munkove slike „Pepeo”, koja je izložena u Munkovom muzeju.

 

Sledeća odrednica: Bergen, 5 dana.

Putovanje vozom na relaciji Oslo-Bergen traje oko 7 sati, za kojih se promeni najmanje 10 nadmorskih visina i isto toliko klimatskih zona. Sama ruta je proglašena za jednom od najlepših u svetu, što i dati pejzaž u potpunosti opravdava. Bergen, kako su se složile autorka teksta i njena kompanjonka, je primer norveškog Užica – u udolini, okružen planinama. Od početnih 25-27 stepeni u Oslu, dočekalo nas je 17 stepeni i kiša.

Drugi po veličini u Norveškoj, Bergen je u neku ruku šarmantniji. Čitav „narativ” grada zasnovan je na njegovoj srednjevekovnoj i renesansnoj istoriji, a gotovo svaki iole značajni istorijski ćošak obeležen je u turističkoj mapi. Na osnovu takve računice, dalo bi se zaključiti da Bergen ima bogatiju ponudu od Osla!

Osim toga, Bergen je idealan za iskusne rokere i metal heads-e. Konkurentan po broju „urbano-raspadačkih” mesta, koje se osećaju na lokalno pivo, a sa čijih plafona vise gramofonske ploče iz osamdesetih, bio bi Beograd. Jedina manjkavost je što ne postoje kafedžinice/čajdžinice i klasične poslastičarnice, gde bi čovek mogao da se oporavi nakon noći u jednom od prethodno pomenutih mesta. Autorka se ograđuje da je isprobala ovu teoriju na svom primeru.

Muzički paviljon u Bergenu

Muzički paviljon u Bergenu

 

Bergen je ujedno i grad Edvarda Griga (1843-1907). Onako kako Oslom preovladava Ibzen ili Munk, tako je slučaj sa Bergenom i Grigom. Nešto dalje od jezgra grada, nalazi se i Grigova kuća, koju je sagradio u još uvek siromašnoj i nerazvijenoj Norveškoj. Supruga Edvarda Griga pristala je da iz Kopenhagena pređe zajedno s njim u Norvešku, što je u to doba jedino moglo da znači da je u pitanju bila velika ljubav. Brak između Nine i Edvarda Griga bio je pun ljubavi, ali i žrtve sa njene strane, živeći u senci velikog umetnika, koji je, kojim slučajem, ujedno bio i njen muž. Tri godine pred svoju smrt, osetivši da neće još dugo poživeti, Edvard je Nini posvetio Ružin vitraž, koji se i danas nalazi u njihovoj kući, iznad izlaza u baštu. „Ovo ti je, Nina, za sve godina braka, tokom kojih sam zaboravio da ti kupim ružu za rođendan i našu godišnjicu – sada imaš večnu ružu, da ovekoveči koliko si mi značila i koliko te istinski poštujem i volim”, suštinski je parafraza onoga što kustoskinje uvežbano saopštavaju posetiocima. Na čitaocu ostaje da proceni da li će ovo uvažiti kao validan argument za primer „prave ljubavi”, ili će biti bliži autorkinom ciničnom stavu: „Vitraž? Mȍre, katedralu u dvorištu da mi sagradiš, ciglu po ciglu, znojem i krvlju!”

 

Ružin vitražRužin vitraž

 

Interesantno je da, osim što je bio dobar prijatelj sa Ibzenom (zli jezici bi rekli da su se našli po visini), još jednu osobinu koju su delili jeste amajlija u obliku žabice! Grig bi imao običaj da pred nastup dobro protrlja šake o figuricu, koju bi uvek nosio sa sobom u levom džepu svog sakoa. Tako su jednom prilikom, pred koncert u Nemačkoj, dirigent i publika morali da čekaju više od sat vremena, kako bi Grig otišao do hotela, uzeo amajliju, obavio svoj ritual, vratio se u koncertnu halu i samouvereno započeo koncert.

Grigova žabica

Grigova žabica

 

Svakog leta, već tradicionalno, u Bergenu se održava festival orgulja. Nezrecivo je iskustvo i doživljaj slušati oguljaški koncert u crkvi, koja datira iz 12. veka, ili slučajno upasti na probu jednog od izvođača u Johanneskirke, crkvi koja dominira centrom grada.

Ipak, kuća počne da nedostaje posle izvesnog vremena, a naročito je se uželite kada ste zarobljeni jednim danom viška u kišovitom Bergenu, nakon što ste obišli sve što ima da se vidi. A na stranu to što ste sve pivnice već dobro izučili, na nivou antropološke studije, razume se.

Putovanjem u Norvešku, spisateljica je zaokružila uži, politički pojam Skandinavije – Švedska, Danska, Norveška. Norveškoj će se zasigurno još najmanje jednom vratiti, ali je u planu još uzbudljivije iskustvo – odlazak u Finsku. Do tog trenutka (i pokušaja dnevničkog zapisa) – hav det godt!

Realizaciju projekta "Nordijska čitaonica" finansijski je podržala ambasada Kraljevine Norveške u Beogradu www.norveska.org.rs