Osvrt na pet meseci u Finskoj

 Čovek na biciklu stao je na semaforu jer mu je bilo crveno. Meni je bilo zeleno. Dok sam prelazila put, široko mi se osmehnuo. Uzvratila sam mu, pa je klimnuo glavom, i onda smo istovremeno oboje rekli „Hei“, i dalje se smešeći. To se verovatno moglo dogoditi bilo gde i bilo kada na svetu, ali desilo se jednog februarskog jutra na ćošku ulica Suvantokatu i Torikatu u Joensuu, u Finskoj, i to je samo jedan od razloga zašto toliko volim Joensu i zašto mi se činilo da mi se srce slama jer odlazim.

fivemonthsinanutshell1

Kad bolje razmislim, zapravo je smešno. Nikad nisam htela da živim u Finskoj. Kad sam se prijavila za svoj program, aplicirala sam za dva od tri univerziteta: u Potsdamu u Nemačkoj, i Hroningenu u Holandiji. Treći univerzitet bio je u Finskoj – imala sam nekoliko razloga zašto sam taj preskočila, i bila sam sigurna da ću dobiti one koje sam htela. I zato me je zvanično pismo u maju prošle godine šokiralo. Rekli su mi da će mi prvi semestar biti u Finskoj. Sećam se tačno kako sam se osećala tog dana: bila sam iznervirana i ljuta. Prosto nisam htela da idem u Finsku! Daleko je, hladno je, mračno, i još jednom, nisam htela! Onda me majka malo smirila, podsećajući me da nikad nisam živela u Finskoj i da to treba da smatram novim iskustvom. (Mame su super.) Do kraja dana osećala sam se malo bolje, ali i dalje sam bila skeptična.

Kad sam nekoliko meseci kasnije stigla u svoj novi dom, svidelo mi se na prvu loptu, valjda. Bilo je novo i drugačije – i zato zanimljivo. Boje jeseni su bile fenomenalne! Ali uskoro je sve počelo da me nervira. Sneg je pao previše rano za moj pojam. Bilo je užasno hladno. Posebno kad bih poredila temperaturu s onom u Beogradu tog momenta – dole je bilo pravo Miholjsko leto. Bilo je vetrovito, a ja sam dvaput dnevno morala da prepešačim most. Nije bilo mnogo štošta da se radi u gradu. Izlaženje je bilo skupo. Hrana je bila skupa. Otići u piceriju ili kineski restoran sad je bilo samo ideja, ne nešto što će se desiti. Dani su postajali sve kraći i kraći, a ja sve očajnija, falilo mi je dnevno svetlo. Probušili su mi se đonovi omiljenih čizama – Finci bacaju sitne kamenčiće po trotoarima i putevima za topljenje snega, i ovi kamenčići su napravili rupe. U tom momentu mi je svega bilo dosta. Sećam se tačno da sam govorila drugu na skajpu da mrzim Finsku. Pokušavao je da me ubedi da ne treba tako da se osećam – naposletku, rekao je, te stvari mogle su da se dese bilo gde. Ali one su se desile u Finskoj, i nisam mogla da ne napravim vezu u svojoj glavi. Žao mi je. Ovo nije za mene, mislila sam. Bar sam znala da sam pokušala.

Onda sam počela da uzimam tablete vitamina D. Bila je sredina novembra, i sasvim sam sigurna da u pitanju nije bio placebo – u to vreme počela sam da stvarno cenim Finsku. Otišla sam u Helsinki da posetim drugaricu i sjajno se provela. Izašla sam nekoliko puta u Joensuu. Počela sam da koristim finski u prodavnicama i kafićima – ništa posebno, naravno, samo par rečenica, ali osećaj je bio super! Druga drugarica posetila je mene u Joensuu i bilo nam je odlično. Baš ono što mi je trebalo! Imali smo i neobičan čas finskog jezika i kulture, gde smo u (odlično opremljenoj!) kuhinji jedne osnovne škole naučili da pravimo pulle – tradicionalno finsko slatko pecivo. Ja baš i nisam vešta kuvarica, tako da je bilo sjajno napraviti nešto jestivo, a bilo je zabavno jer smo to radili zajedno, cela moja grupa s mastera.

fivemonthsinanutshell2

Sneg je već bio svuda. Lagala bih kad bih rekla da prizor nije bio lep. Na samom početku decembra otišla sam najsevernije što sam ikad bila u životu – u Laponiju. I kakvo je to iskustvo bilo! Oduvek sam želela da nekad u životu vidim polarnu svetlost, ali nikad nisam mislila da će to zaista da se desi. A desilo se! Zajedno sa svim drugim divnim stvarima koje sam videla ili uradila prvi put u životu na tom putovanju – na primer, hranjenje irvasa i vožnja u saonicama koje oni vuku, ili koje vuku haskiji, leganje u sneg nakon saune, skok u Severno ledeno more.

Bilo mi je drago što idem kući u decembru. Ali posle nekoliko nedelja u Srbiji, Finska je počela da mi nedostaje. Moj život je sad bio tamo. Sneg, najukusniji čajevi na svetu, Mumini gde god se okreneš, moj stan, cimerke, svakodnevni put od kuće do faksa, sve ono što je bilo samo moje. I voljeno – shvatila sam da je voljeno onog dana kad sam posle četiri nedelje ponovo stigla u Finsku. Na aerodromu, dok sam slušala finski oko sebe. U vozu koji je imao besplatan wi-fi. U Joensuu, gde sam pešačila od železničke stanice do stana noseći nov modni dodatak: osmeh. Smešila sam se jer sam se vratila. Osećaj je bio dobar, baš dobar.

Finska je zakrpila moje slomljeno srce. Terala me da probijam granice. Učinila da brojim dane kad ću videti porodicu i prijatelje, ali i da mi u njoj bude dobro. Učinila da konačno shvatim zašto Skandinavci nose kratke rukave na samo 15 stepeni kad svi mi kontinentalci još nosimo jakne: kad provedeš nedelje na -26 stepeni, -10 je sasvim u redu, nije hladno, a nula je gotovo proleće.

fivemonthsinanutshell3

Finska je u moj život donela neke ljude koje nikad ne bih upoznala da su moje prvobitne želje o univerzitetima ispunjene. Neke od njih verovatno nikad više neću videti, ali uvek ću se sećati njih i trenutaka koje smo delili. Uvek ćemo imati Finsku. :)

Zbog Finske sam promenila pogled na život i počela da cenim i volim razlike – bilo da su u jeziku, navici da se skače u hladno jezero posle saune, činjenici da je prekidač za svetlo u kupatilu, a ne ispred njega, jedenju slatke supe za desert, ili u nečem drugom. Jer lepota je u razlikama.

Finska me je načinila pozitivnijom nego što sam bila, a smatram se optimistom. Možda nisam naučila da budem strpljiva i čekam da se dobre stvari dese, jer se moja novootkrivena ljubav prema Finskoj desila odjednom, iznenada. Ali jesam naučila da treba da budem strpljivija u budućnosti, jer verujem da posle kiše dolazi sunce. Ako sam našla sunce u Finskoj, naći ću ga bilo gde.

Finska je učinila da shvatim da mogu da uživam čak i u stvarima koje nisu moj prvi izbor. Joensu nije baš Menhetn, i iako sam iz malog grada, pet godina sam živela u mnogo većem i življem Beogradu i shvatila da mi tako nešto mnogo više prija. Ali umesto da ostanem u stanu i provodim sate žaleći se kako u Joensuu nema šta da se radi, probala sam sama da napravim da ima – bar za sebe. Išla sam na hokejaške utakmice. Izlazila. Išla u saunu. U Helsinki. Družila se s ljudima. I onda su stvari došle na svoje mesto.

Februar je najkraći mesec u godini – ove godine činilo se da je kraći nego ikad ranije. Bio je pun dešavanja, putovala sam u Norvešku, u Helsinki, posetila me je sestra, pa sam opet išla u Helsinki, sa njom. Imala sam brdo posla za faks, mnogo sam izlazila i provela poslednji vikend u kolibi u prirodi. Dan D – kad sam se selila u Nemačku – dolazio je brzinom svetlosti. Bila sam baš tužna i sigurna da će mi Finska nedostajati. Posvećivala sam pažnju baš svakom danu i stvarima koje možda radim poslednji put, posebno tokom poslednje nedelje. Poslednji put u klubu Kerubi. Poslednji put u Jet Set baru. Poslednji put u Play baru. Poslednji put u kampusu. Poslednji put u menzi.

Kad sam videla centar grada poslednji put, iz taksija na putu ka aerodromu, nisam mogla da se suzdržim i pustila sam koju suzu. Joensu, moj Joensu. Od grada za koji nikad nisam čula postao je dom.

Sad sam negde drugde. Sigurna sam da će mi se svideti i ovde, jer nudi ono što mi više odgovara: mnogo ljudi, kulturnih događaja, svirki, jeftino pivo, jeftino sve. Lakše je stići do Srbije, zapravo, lakše je stići bilo gde. Ali Finska ima posebno mesto u mom srcu – sada i zauvek. Hvala, Finska.
Rakastan sinua!

Posetite Finsku nekad u životu.

Tihana Smiljanić

(P.S. Pazite se misli „ma, imam vremena“. Nemate. Šta god želite da uradite nekad u budućnosti jer imate vremena – uradite sada. Htela sam da idem u muzej umetnosti u Joensuu kad budem imala vremena, i nikad nisam otišla. Htela sam da prošetam do jezera – nisam. Htela sam da pevam karaoke – nisam. Htela sam da ručam u superfensi menzi na kampusu koja ne nudi studentski popust – nisam. Nije da nisam imala vremena, samo sam mislila da imam toliko vremena da ne moram da mislim na te stvari u tom trenutku.)

Tekst je originalno objavljen na ličnom blogu autorke Wandering Polka Dot marta 2014. godine. Na blogu možete naći još fotografija i impresija iz Finske.

Realizaciju projekta "Nordijska čitaonica" finansijski je podržala ambasada Kraljevine Norveške u Beogradu www.norveska.org.rs