Predstavljamo: Kraljica islandskog noara, Irsa Sigurdardotir

Preveo i priredio: Filip Petković

Irsa Sajt

 

Irsa Sigurdardotir rođena je u Rejkjaviku 1963. godine. Diplomirala je građevinarstvo na Islandskom univerzitetu 1988. godine i magistrirala na Univerzitetu Konkordija u Montrealu 1997. godine. Tokom svoje karijere, Irsa je nastavila da radi kao inženjer u građevinskoj firmi Fjarhitun

 

Godine 1998, nezadovoljna dečjim knjigama dostupnim sopstvenoj deci, napisala je svoju prvu: þar lagu Danir i ðvi [Nevolje za Dance]. Knjiga Við viljum jolin i juli [Želimo Božić u julu] izašla je 1999. godine, a knjiga Barnapiubofinn, bukolla og bokarranið [Dadilja pljačkašica i otmica knjiga] 2000. godine. Dečija knjiga B10 pojavila se 2001. godine, a 2003. godine osvojila je nagradu za najbolju islandsku knjigu za decu.

 

Uprkos svom uspehu kao autorke za decu, odlučila je da svoju kreativnu energiju usmeri na fikciju za odrasle, iz razloga o kojima govori u intervjuu ispod. Prvi plodovi ovog obrta pojavili su se 2005. Od tada je napisala još devet romana, žanrovski određene kao krimi fantastika ili trileri.

 

Irsa Sigurdardotir se često naziva Kraljicom islandske kriminalističke fantastike, naslovom koji je sporniji više nego što bi ljudi koji nisu Islanđani mogli pretpostaviti. Izvan Islanda, Irsu Siguradotir često izdavači brendiraju kao islandski pandan Stigu Lašonu, na negodovanje određenih čitalaca, koji osparavaju prikladnost ovog poređenja. Najprodavanija islandska književnica postala je omiljena autorka krimi romana brojnim čitaocima i izvan Islanda. Osim brojnih islandskih izdanja njenih dela, jasno je da su ona izuzetno popularna u zemljama engleskog i nemačkog govornog područja, kao i u Danskoj. Takođe, njeni radovi su široko dostupni na mnogim svetskim jezicima, uključujući francuski, italijanski i poljski.

 

Sledeći intervju obavljen je putem elektronske pošte početkom 2015. godine.

 

Već si bila uspešna kao autorka dečjih priča kada si odlučila da se baviš pisanjem krimića. Šta je motivisalo ovu odluku i kako si se obučila da pišeš u novom žanru? Koji pisci su bili najupečatljiviji uzori za tebe?

 

 

Razlog zašto sam odlučila da prestanem da pišem za decu i pređem na romane za odrasle tiče se tema mojih dečjih knjiga. One su bile zasnovane na humoru, a veoma je teško biti smešan. Humor je tanka linija i vrlo je lako biti ili uopšte ne biti smešan. Povrh toga, kada pišete za decu, morate biti veoma oprezni da ne ugrozite njihovu nevinost, jer najgora stvar koju mogu da zamislim bila je da dete pročita moj tekst i postane gora osoba od one koja je bila pre nego što je uzela knjigu u ruke. Tako da sam morala da žongliram između zadivljujuće priče, zabave i smeha, imajući na umu da moji čitaoci nisu bili toliko otupeli kao ja, odrasla osoba.

 

Odluku da pišem krimiće nakon što sam dečje knjige ostavila po strani donela sam lako. Htela sam da napišem knjigu koju bih volela da pročitam. Volim trilere i kriminalističku fantastiku, tako da je bilo ispravno fokusirati se na ovaj žanr. Mislim da žanr ne može da se predstavi u povoljnom svetlu ako njegovi autori u njemu ne uživaju ili ako ga ne vole. Morate razumeti, uživati i poštovati temu kojom se bavite kada pišete priču, bez obzira na žanr. Da bih napravila promenu, nisam imala nikakvu posebnu obuku ili istraživanje. Samo sam sela i počela da pišem kada sam imala priču u glavi. Pisanjem sam se bavila iz dugogodišnje ljubavi prema čitanju i verujem da sam svoju veštinu pisanja stekla beskrajnim satima provedenim uz knjigu.

 

Obrt od pisanja za decu na pisanje za odrasle bio je prilično lak. Posebni izazovi sa kojima se čovek suočava prilikom pisanja za svaku grupu zaista nisu toliko različiti. Za oba se mora obezbediti skup likova, premisa i dobra čvrsta priča ili zaplet, tako da je razlika manja nego što bi mnogi pomislili.

 

Pisci koji su me inspirisali jesu brojni. Neke sam čitala mnogo pre nego što sam uopšte razmišljala o pisanju, ali su ostali sa mnom, neki me povremeno inspirišu, a drugi služe kao stalni uzori. Kao dete, volela sam Astrid Lindgren, Enid Blajton, Henrija Verna i Loru Ingals Vajlder, kao i sve što je u sebi imalo mumiju, kletvu ili duha. Tokom adolescencije čitala sam Čarlsa Dikensa, Agatu Kristi i brojne klasične ljubavne romane. Odatle sam prešla na čitanje veoma teških i depresivnih klasika: Kafku, Dostojevskog, Tolstoja da navedem samo neke, ali ubrzo sam shvatila da to nije u mom stilu. Nakon toga usledio je period kada sam pročitala svaki horor roman koji je objavljen, i konačno sam se opredelila za krimi fantastiku kao svoju omiljenu, iako je poznato da se razne druge knjige i dalje nađu na mom noćnom stočiću.

 

Da rezimiram, čitam od malena i mislim da je na moje pisanje postepeno uticalo sve, od prve knjige koju sam pročitala do one koju sam upravo završila. Veoma teško je utvrditi da je bilo koji autor ili bilo koja od hiljade knjiga koje imam izvršila veći uticaj od drugih.

 

Čini se da se urednici često fokusiraju na „zastrašujuće“ delove vaše priče. Da li je to ono čemu težiš i, ako jeste, na koji način to postižeš? Da li je u pitanju brutalnost zločina? Nevinost žrtava? Kratak prikaz krivičnog dela, ponekad iz perspektive žrtve, ugrađen u širu priču o otkrivanju?

 

Ja sam veliki obožavatelj svega što je „zastrašujuće“. To svakako utiče na način na koji pišem svoje knjige, što je i očekivano s obzirom na to da se uvek trudim da pišem knjige koje bi mi se kao čitaocu dopale. Ne postižem ovu jezivu notu brutalnošću ili udubljivanjem u opširne opise nanesenog bola i povrede. Implikacija je daleko efikasniji način stvaranja jezivog i zastrašujućeg utiska. Što se tiče nevinosti žrtava, meni je mnogo interesantnije kada se radi o ubistvu ili drugom strašnom događaju koje ih uključuje. Nije me briga kada su loši ljudi povređeni i mislim da bih sa manje entuzijazma pisala o njihovoj smrti.

 

 

Da li smatraš da je „jezivost“ odlika nordijskog noara? Smatra se da si dala značajan doprinos ovom književnom fenomenu, fenomenu koji bi ne-Skandinavcima mogao biti zanimljiv s obzirom na relativnu oskudnost kriminala u Skandinaviji, kao što si i sama primetila na predavanju na Univerzitetu Viktorija. Da li različiti prestavnici nordijskog noara čine zajednicu pisanja?

 

 

Mislim da bi se sa sigurnošću moglo reći da je „jezivost“ jedna od glavnih karakteristika nordijskog noara. Radnja ovih knjiga obično se dešava u hladnim klimatskim uslovima tokom mračne zime i ova dva elementa sama su po sebi dovoljna da obezbede dovoljno sastojaka za jezivu priču ako je autor tome sklon. S obzirom na to, mislim da nordijski noar ima više širine nego što se ponekad pretpostavlja. Dakle, knjige koje pripadaju ovoj grupi sadrže niz specifičnih elemenata; ipak, verovatnije je da će se takve knjige baviti temom iz društvene perspektive nego krimi romani iz drugih oblasti. Kada pišem, ni na trenutak ne razmišljam da pripadam nordijskom noaru ili da sam svrstana u taj žanr. Pišem ono što želim da napišem, na svoj način, na način koji je moguć ili na koji je verovatno uticalo moje poreklo. Do danas nisam naišla na konkretnu zajednicu pisaca nordijskog noara; kada idem na konvencije ili festivale krimi-fantastike, imam osećaj da cela grupa autora krimića iz svih krajeva pripada svojevrsnoj porodici kriminalističke fantastike. Među nama vlada veliko drugarstvo, a pojedini autori se mešaju bez ikakvog osećaja nadmetanja.

 

 

Da li vidiš da se žanrovi u kojima pronalaziš sopstveni narativni dom razvijaju? Ili veruješ, kako bi neki rekli, da ne postoje nove priče (ili tipovi priča), već samo drugačiji načini njihovog oblikovanja?

 

 

Mislim da će se žanr kriminalističke fantastike polako udaljavati od sve većeg krvoprolića, jer postoje ograničenja koliko toga čitalac može da prihvati, a da se ne umori. Tome se barem nadam, posebno jer su likovi koji su tipične žrtve u takvim romanima obično žene. Što se tiče ograničenja za nove priče, mislim da u ovom pogledu nema granica, iako bi se moglo tvrditi da veliki deo književnosti preoblikuje starije tipove priča. Šta god da je akademski zaključak o tome, mislim da to nije važno sve dok nove priče pružaju ljudima kvalitetnu zabavu, kao i teme za razmišljanje.


Izvor: https://scancan.net/sigurthardottir_1_22.htm

Realizaciju projekta "Nordijska čitaonica" finansijski je podržala ambasada Kraljevine Norveške u Beogradu www.norveska.org.rs