„Kvadrat“ je svetilište poverenja i brige. Unutar njega svi delimo ista prava i obaveze.

 Piše: Ružica Radulović

 

KinoKauch sajt

 

The Square (2017)

Režija: Ruben Estlund

Trajanje: 2h31min

Žanr: Drama/Komedija

 

 

Čini se da švedskog scenaristu i režisera Rubena Estlunda (Ruben Östlund) ništa više ne fascinira nego niz loših životnih odluka. Film Kvadrat (2017), za koga je Estlund dobio Zlatnu palmu Kanskog festivala, prati Kristijana (Claes Bang), uglađenog Danca i umetničkog direktora muzeja savremene i moderne umetnosti u Stokholmu. Kristijan na samom početku filma započinje lični projekat ispravljanja društvenih nepravdi: krađe sopstvenog telefona, novčanika i „dedinih“ manžetni. Zahvaljujući aplikaciji kojom uspeva da locira uređaj, utvrđuje da se mobilni nalazi u soliteru u „getoiziranom“ delu Stokholma. Uz ohrabrenje svog kolege, Kristijan odlučuje da u poštansko sanduče svakog stana ostavi preteću poruku u kome zahteva da mu se vrate ukradeni predmeti.

 

 

Webp.net resizeimage

Claes Bang (izvor: KinoKauch)

 

Iako isprva deluje kao riskantna ideja, Estlund pedantno izlaže Kristijanov slučaj i njegovu glupost. Umetnički direktor prestižnog muzeja prvo prolazi kroz tiho poniženje u kome mu telefon kradu prevaranti sa ulice, ali samo da bi naposletku film uspostavio Kristijanov pasivni osećaj superiornosti na radnom mestu, gde ga svi pošutuju, kao intelektualnog i kulturnog autoriteta. U trenutku kada Kristijan užurbano ostavlja ceduljice sa zločestom porukom u sandučićima nepoznatih ljudi, ludilo i uvrnuta logika onoga što radi postaje očigledna i hipnotišuća. Kvadrat tako nastavlja da „raspršuje“ mehurić privilegija i prevaziđenih koncepata ljubaznosti, koji cenjene članove društva (navodno) vode u momente ludila.

 

Kvadrat je ambiciozni poduhvat, koji se dotiče pitanja umetnosti, seksa, ljudske čovečnosti i moralnosti, kao i vrednosti političke korektnosti. Film je uglavnom na švedskom, ali je Estlund uveo i nekoliko internacionalnih angloameričkih zvezda, poput Elizabet Mos (Elisabeth Moss), Dominika Vesta (Dominic West) i Terija Notarija (Terry Notary), koji se pojavljuju u par nezaboravnih scena. 

 

Kvadrat iz naslova filma odnosi se na novu umetničku instalaciju, jednostavno parče kaldrme oivičeno LED lampicama (4x4 metara), smešteno ispred Kristijanovog veličanstvenog muzeja i za koje se tvrdi da je „svetilište poverenja i brige, unutar koga svi delimo ista prava i obaveze“. U pitanju je umetničko delo koje nas poziva na razmišljanje – zašto uopšte postoji potreba za takvim prostorom, zašto mora da bude tako besmisleno mali, i kako neko uopšte može da deli ista „prava i obaveze“, kada su rodne, rasne i klasne nejednakosti i dalje sramotno prisutne u zapadnim društvima? 

 

 

Skver 1

The Square (izvor: KinoKauch)

 

„Svetilište poverenja i brige“ je plemenita zamisao, ali teško da može da privuče medijsku pažnju – sve dok dva mlada PR menadžera ne osmisle šokantan i izrazito uvredljiv promotivni video, koji ubrzo postaje viralan. Ipak, Kristijan je previše obuzet sprovođenjem lične pravde (zvonjava telefona konstantno ometa tok filma), da bi obavljao svoj posao i zapravo obratio pažnju na svoje zaposlene. Ubrzo, Kristijanov imidž počinje da puca. Dok sebe predstavlja kao liberalnog uzora, koji za svoj muzej bira najnoviju „cutting-edge“ umetnost i govori strastveno „iz dubine svog srca“ o društvenom značaju instalacije, njegova lična politika je daleko manje progresivna, te obiluje jedva prikrivenim sitničavim predrasudama – društvenim, rasnim, seksualnim. 

 

„Kao tvoj šef, interesuje me da li mogu da računam na tebe“, govori jednom od svojih zaposlenih, kojeg pokušava da natera da obavi prljavi posao umesto njega. Drugog, čijeg imena Kristijan ne može ni da se seti, bestidno izvlači sa sastanka organizacionog odbora („Imaš li vozačku dozvolu?“), da bi mu služio kao besplatna taksi usluga. Kada ga novinarka En (Elizabet Mos) optužuje da koristi svoju poziciju moći da bi privukao žene, zarad svojih osvajačkih poduhvata, Kristijan je nevoljno primoran da prizna da je u pravu. Čak ni njegova rođena deca (iz prethodnog propalog braka) ne mogu da se oslone na svog oca i da će njihove potrebe staviti ispred svojih. 

 

 

Elizabet Mos kao novinarka En (izvor: KinoKauch)

 

Ovakav sebičluk nalazi se u oštrom kontrastu spram priznatog etosa Kvadrata. Majstorski uobličen preokret Bangovog lika, savršeno predstavlja sve njegove kontradiktornosti, suptilno se krećući između šarma i jezivosti, bez ikakvih primesa karikature. Nasuprot tome, ismevanje sveta moderne umetnosti je daleko šire, pa pokriva sve od komično nerazumljivog jezika kojim se služe umetnici, do gegova gde jedan od čistača slučajno usisava instalaciju u vidu pažljivo aranžiranih gomilica šljunka. U jednoj od scena, nadobudni umetnik, kojeg tumači Dominik Vest, pompezno objašnjava nastanak svog dela, dok ga sve vreme prekida član publike sa Turetovim sindromom, uzvikujući vulgarne opaske. U drugoj, grupa sponzora aplaudira Kristijanovom posvećenom govoru o tome kako moramo da brinemo i za one manje privilegovane od nas, pre nego što će se žurno uputiti ka postavljenom švedskom stolu. 

 

Kroz čitav film se ponavlja jedna reč, ujedno i reč koja se najviše ignoriše: „Upomoć!“ Od beskućnika i prosjaka, koje PR služba muzeja eksploatiše, do elegantno odevenih sponozora, koje svojim umetničkim performansom teroriše ruski umetnik Oleg Kulik (Teri Notari) na svečanoj večeri, ovi uzvici za pomoć postaju (neodgovoreni) refren Kvadrata.

 

 Skver 3

 

Teri Notari u ulozi ruskog umetnika, Olega Kulika, i Dominik Vest (izvor: KinoKauch)

 

Umeće Estlundovog pisanja i pažljivo osmišljavanje svake scene jeste u tome što on nikada ne traži od publike da se udobno smesti u svoje sedište i da se prosto smeje na prikazanu glupost i sebičnost likova. On od nas traži da se identifikujemo sa junacima – da vidimo sebe u njihovim frustracijama i ponekad čudnim odlukama, pa i u Kristijanovoj sklonosti da vređa druge, čak i kada pokušava da učini suprotno. 

 

Kvadrat može sam po sebi da se kategorizuje kao umetnički performans, prevashodno iz tog razloga što radnja nema čvrsto definisan tok, već se kreće različitim smerovima, u potrazi za temama koje najviše intrigiraju Estlunda. Ipak, film kao celina funkcioniše, jer ne nudi ispraznu provokaciju. Svaka sumanuta odluka koju donosi Kristijan, ili njegov PR tim i ostali zaposleni, razvija se na način koji gledaoci mogu da razumeju. Kvadrat je bizarno zabavan, ali i snažno iskren u svojoj apsurdnosti. 

 

Konačno, da li film treba razumeti kao polemički vapaj protiv apatije, britku disekciju muškog licemerja, ili je prosto razigrani prikaz praznine moderne umetnosti? Odgovor se nalazi u gledaočevoj individualnoj odluci. 

Realizaciju projekta "Nordijska čitaonica" finansijski je podržala ambasada Kraljevine Norveške u Beogradu www.norveska.org.rs