„Sat risa“ - u traganju za (izgubljenim) 25. satom

 Piše: Stefana Pekez

 

I lossens time (2013)

Trajanje: 1č33min

Žanr: psihološka drama/triler

 

 Sat risa KinoKauch Filmski Cet

 

 

„Ris spava 21 sat na dan, lovi tri sata i jede jedan sat. (...) Poslednji sat je izvan. To je sat risa. Kada bilo šta može da se desi.“

 

 

Režiser Seren Krau Jakobsen koji nam je dobro poznat po svom radu na televizijskom ostvarenju Premijerka (Borgen, 2010-2022) zaslužan je i za ovo filmsko ostvarenje enigmatičnog naslova koji odmah privlači pažnju. I u glumačkoj postavi srećemo neka dobro poznata lica. Protagonistkinju Helen tumači izvanredna Sofi Grobel (Sofie Gråbøl) koju ljubitelji nordijskog noara znaju po ulozi inspektorke Sare Lund u seriji Ubistvo (Forbrydelsen, 2007-2012). Pored nje tu su i Sine Ejholm Olsen (koja se pojavljuje u Premijerki) u ulozi Lisbet, kao i Seren Maling koji je tumačio zapažene uloge u obe serije, a u ovom filmu igra glavnog zatvorskog čuvara Knuda. Sat risa predstavlja adaptaciju pozorišnog komada iz 1988. godine švedskog autora Pera Ulova Enkvista, istog naziva (I lodjurets timma).

 

 

***

Na samom početku filma primetno rastrojeni mladić koji istovremeno deluje zbunjeno i dezorijentisano, ali i čudno odlučno, upada u jednu izolovanu kuću negde u južnoj Švedskoj. Ne našavši ono što je tražio i očekivao, mladić iznenadno brutalno ubija stariji bračni par koji tu živi, prividno bez ikakvog motiva i razloga. Potom ih ostavlja da sede zagrljeni ispred prozora, čin koji sugeriše izvesnu dozu empatije, toliko suprotan slepom nasilju koje vidimo neposredno pre. Nakon toga mladić pokušava da izvrši samoubistvo što mu ne polazi za rukom da izvede pre nego što policija stigne.

 

Nakon ovih napetih uvodnih scena, film nas prebacuje u sterilni, sputani ambijent visoko kontrolisanog zatvorsko-psihijatrijskog odeljenja rezervisanog za mentalno obolele koji su počinili teške zločine i gde je Drengen, mladić s početka filma (Frederik Kristian Johansen), zatvoren poslednje dve godine. Iz sfere kriminalističkog trilera, film prelazi u sferu psihološke drame. Zločin je počinjen, krivac poznat, pronađen i zatočen, ali pitanja koja ostaju nerešena jesu šta ga je to tačno dovelo do toga da počini ubistvo, šta se krije duboko u njegovoj psihi, iza enigmatične fasade. Drengen deluje u potpunosti zatvoreno u sebe i nepristupačno, povremeno mrmljajući nekoherentne i nepovezane reči i rečenice i tvrdeći da mu se bog obraća i da ono što radi čini prema njegovom planu.

 

Mlada naučnica Lisbet boravi u ustanovi kako bi sprovela jedan psihološki eksperiment. Lisbetin projekat sastoji se u poveravanju kućnih ljubimaca na čuvanje određenom broju zatvorenika s idejom da bi to moglo doprineti razvoju njihovih emocionalnih i socijalnih veština. U početku Drengen dobro napreduje, i boravak s mačkom kojeg je dobio mu prija, međutim posle jednog incidenta stvari će se rapidno pogoršati. U pokušaju da ga razume, Lisbet se za pomoć obraća luteranskoj sveštenici Helen nadajući se da će ona biti u stanju da ga shvati i dopre do njega.

 

 

Helen svom zadatku pristupa ozbiljno i posvećeno, s istinskom željom za razumevanjem i, gde je Lisbet podbacila, ona će uspeti, ostvariće odnos poverenja s mladićem i zahvaljujući njoj biće nam osvetljeno nešto od njegovog karaktera, istorije i motivacije. Kulminacija filma je mladićeva ispovest koja nam otvara prozor u svet njegovog nesrećnog i traumatičnog detinjstva, gde jedini period sreće i bezbrižnosti predstavlja vreme koje je proveo u Švedskoj sa svojim religioznim dedom, čija su možda prilično naivna, ali ipak nevina i čista verovanja, ostavila dubokog traga na njegov mladi, sugestibilni i možda već tada načeti um.

 

 

Metaforički gledano, Lisbet i Helen kao da predstavljaju dva suprotstavljena principa, naučni, strogo racionalni i objektivni s jedna strane i duhovni, emotivni i subjektivni s druge. Iako im je obema cilj i želja razumevanje mladića, radi se o potpuno drugačijim vidovima razumevanja, iza kojih stoje drugačiji razlozi i motivacije. Lisbet mu pristupa samo kao subjektu istraživanja, sa distance, posmatrajući njegovo ponašanje i reakcije preko kamere, s minimalnom interakcijom i komunikacijom. Lisbet želi da analizira, raščlani sastavne delove mehanizma i shvati od čega je on sastavljen i kako funkcioniše kao celina, a deluje da neće prezati ni od prelaženja granica etičkog postupanja kako bi dobila informacije koje je zanimaju (Helen je na jednom mestu optužuje da je uradila nešto samo da bi zadovoljila svoju naučničku znatiželju iako je morala biti svesna da će taj postupak samo dodatno gurnuti junaka preko ivice i navesti ga na očajničke poteze). Helenin pristup je mnogo humaniji i iskreniji. Ona u jednom trenutku kaže kako samo želi da razume. Ovo razumevanje radi razumevanja lišeno je potrebe za donošenjem bilo kakvog suda ili zaključaka, potrebe da se sve smesti u jasno definisane okvire, da se stvarima po svaku cenu da neki racionalni i objektivni smisao.

 

 

Iako je na kraju Drengen gotovo potpuno ogoljen, i dalje ostaje prisutna doza enigmatičnosti i misterije koja ne može u celosti biti rešena. Možda film želi da nam poruči da je ljudska psiha previše nedokučiva i da bi trebalo da se oslobodimo  želje da dobijemo odgovore na sva pitanja, da sve bude objašnjeno. Možda do istinskog razumevanja možemo doći jedino na onaj način na koji to Helen čini, ako se otvorimo za neposredan kontakt s tuđom perspektivom i iskustvom, kroz uzajamni odnos koji mora ostaviti uticaja na obe strane. S toga ne čudi što Helen na kraju filma, nakon vremena provedenog s mladićem, doživljava transformaciju.

***

Glavnina radnje odvija se u periodu kraćem od 24 časa, od trenutka kada Helen dođe u ustanovu do trenutka kada je napusti. Česta prisećanja  i flešbekovi na ranija dešavanja vrlo su vešto iskorišćeni i upleteni u tok radnje i pružaju značajne uvide.

 

Film ima mnogo slojeva, otvara dosta zanimljivih pitanja i potencijalnih sporednih tokova radnje. Ipak, fokus je pre svega na mladiću, a ostali elementi podređeni i u službi njegove priče, te nisu dublje obrađeni. Ovo je razumljivo s obzirom da film kao medij nameće određena ograničenja, pre svega vremenska, te ne bi ni bilo moguće dublje se posvetiti svakom aspektu. Ovako kako je snimljen, film dosta dobro funkcioniše, a pružiće i dosta materijala za razmišljanje i diskusiju onima koji nakon odgledanog filma vole da razvijaju razna tumačenja i perspektive i pronalaze nove uglove posmatranja.

Glumu svakako vredi istaći kao jednu od jačih strana ovog filma. Frederik Kristian Johansen je naročito impresivan i naprosto briljira u svojoj ulozi. Njegovo portretisanje mladića koje čini da istovremeno deluje uznemirujuće i opasno, ali i krhko i ranjivo; potpuno ogoljeno ali i dalje misteriozno i daleko, savršeno odslikava ambivalentnost i nedokučivost njegovog karaktera i sve ono što o njemu saznajemo kroz film.

Film ostavlja izvestan gorak ukus. Nakon svega čemu prisustvujemo gledajući film nemoguće je ne osetiti sažaljenje i dozu empatije, ali ne možemo ni poricati realnost zločina i smrt dvoje nevinih ljudi. Nije neuverljivo pretpostaviti da bi mladićev život izgledao drugačije da je detinjstvo proveo okružen ljubavlju, brigom i podrškom. Da u tom slučaju ne bi došlo do svega onoga što se izdešavalo u njegovoj očajničkoj potrazi za komadićem izgubljenog raja. 

Iz perspektive gledaoca Drengen završava tragično. Ipak, ako stvari pokušamo da sagledamo iz njegove perspektive, postavlja se pitanje da nije možda ipak uspeo da dosegne taj eluzivni 25. sat, kroz poslednji očajnički potez, jedini koji mu je bio preostao.

 

Da li uvek možeš da čujes Boga kad peva?

Ne. Samo u satu risa.

U satu risa?

To je sat izvan. 25. sat. Sat kada smo najsrećniji.

 

Realizaciju projekta "Nordijska čitaonica" finansijski je podržala ambasada Kraljevine Norveške u Beogradu www.norveska.org.rs